Аутор: Игор КАРАУЛОВ, публициста и песник (Москва)
УКРАЈИНСКА контраофанзива већ два месеца удара „главом“ о руски одбрамбени зид и уништава резерве које Кијеву припрема НАТО То је већ изазвало одређено узнемирење у владама земаља алијансе. Тако је италијански министар одбране, Гвидо Крозето, са дубоким уздахом, признао да би се уз такве „успехе“ непријатељства могла претерано одужити и да би, можда, било неопходно прибећи политичком, а не војном решењу сукоба.
Италија јесте лепа земља, али ни о чему не одлучује у светским пословима. Упркос томе, занимљива је изјава министра – као симптом процеса који се одвијају.
„Војно решење“ је прва линија одбране Запада, а политичко – друга. Лидери НАТО, САД, ЕУ, све време говоре: само „победа на бојном пољу“ и ништа друго.
Али, чак и ако се Запад помири са неизбежношћу окончања рата – да ли ћемо се сложити у разумевању значења „политичке одлуке“?
Алармантно је што Крозето верује да би политичко решење било на штету слободе и демократије.
Није баш упутно пречесто цитирати Орвела, али шта да се ради? Крозерто се фактички залаже да решење за Украјину не повреди њену слободу да велича Бандеру и обезбеди демократију за њене нацисте?
Ко је могао да замисли да ће за Запад, укључујући и наводно културну земљу Италију, ово постати вредност?
Данас је минимални задатак НАТО да трајно отргне Украјину од Русије. У „границама из 1991. године“. А најважнији му је да повуче непремостиву линију између народа који су донедавно чинили једну државу.
Да обезбеди анексију Украјине од стране Запада.
То је за њих „прва линија одбране“, то је оно што би тамо назвали чистом победом – барем у првој фази конфронтације са Русијом.
Ако се ипак направи непожељни и „недемократски“ компромис: шта ће тачно бити предмет тог компромиса – статус целе Украјине или судбина појединих територија?
Чини ми се да су територије оно што је Запад пре свега спреман да уступи, а сигурно ће уступити чим схвати да се не могу повратити војном силом. Али, не као део „коначног мировног решења“, већ у функцији примирја, произвољно дугог, али никога ни за шта не обавезујућег.
Запад ће се, наравно, до краја противити неутралности остатка Украјине.
Присталице руске „партије мира“ ово одавно рекламирају као „корејску опцију“, наводно неизбежну и свима прихватљиву. Међутим, вреди се подсетити да „корејска опција“ подразумева – 70 година редовних оружаних провокација, иако нико није покушао да Корејце са обе стране линије раздвајања за то време претвори у Кинезе или Јапанце.
Ситуација у Украјини је сасвим другачија. Осим тога, за нас је много поучније искуство Минских споразума, за које ни Украјина ни европске земље-гаранти нису ни помишљали да их испуне.
Нови споразум те врсте значио би, узимајући у обзир засићеност Украјине оружјем, сталне провокације ракетама дугог домета и дроновима, при чему би страдали не само Доњецк или Нова Каховка, већ и Москва – управо овако како се се то дешава сада.
Шта је примирје на које би Запад теоретски могао да пристане, негде до краја ове године? Значило би: жртвовање дела територија, НАТО би дало могућност да остатак Украјине насецка, скува по НАТО рецепту и послужи.
Можемо бити сигурни да би у овом случају градови Суми и Чернигов били одскочна даска НАТО за напад на Русију.
А управо је то опасност због које је Русија и покренула специјалну операцију.
Све у свему, принципи компромиса за Русију су дијаметрално супротни. Јер, сваки разговор о територијама за Москву је споредан у односу на статус Украјине у целини.
Порука Русије је: покупите по Украјини своје оружје које је још цело и одлазите. Плус: престаните и да причате о њеном пријему у НАТО.
Запад уопште не жели да чује да је за Русију фундаментални интерес да војна претња по њу никад не долази са територија које су биле део њене државе. Односно: да је за њу већ и таква претња већ – агресија.А и да се то не односи само на Украјину.
Запад, када су у питању државе његовог клуба – добро разуме овај концепт. С
Ево, свежег примера.
Тек што је дошло до пуча у Нигеру, Емануел Макрон је већ био спреман да свим средствима, све до војне силе, заштити француске грађане у тој земљи прво, а друго – француске интересе.
Добро, грађани су светиња. Али, шта су у тој земљи француски интереси?
Нигер је тек 1884. године, на конференцији колонијалних предатора, био укључен у француску зону утицаја. Затим га је Француска освојила и држала неко време – да би га 1960. наводно пустила у самостално пливвање.
Од тада је прошло више од 60 година, а Француска, испоставило се, има неке интересе у Нигеру који оправдавају чак и војну интервенцију.
Француска има интересе у низу земаља које са њом нису ни на који начин нису повезане ни етнички ни географски.
Британија, која више није господарица мора, има интересе на далеким и непотребним Фокландским острвима.
Интереси Сједињених Држава захтевају да послушне владе седе на Куби и у Венецуели, а за непослушност следе санкције и претње. Истовремено, Русији се ускраћују било какви интереси ван њене територије.
Дакле, издржати украјинско-НАТО јуриш на фронту до краја – то је тек половина битке. Ништа мање тешко неће бити ни када буду желели да нам наметну „политичко решење” у форми трампе територија за одбацивање наших фундаменталних интереса. А и значајног дела нашег субјективитета.
Притисак у прилог таквог „политичког решења” биће јак – пред Москвом биће доста искушења да се јефтино прода и један циљ замени другим.
Ипак, верујем да ће Русија у предстојећој дипломатској борби бити у стању да инсистира на своме.
(Факти)