У порти храма Светог Јована Kрститеља и Претече у Орашју обележен је велики јубилеј, седам векова постојања овог православног храма.
По предању, пре нешто више од 700 година, после вишегодишњег грађанског рата у Србији, помирили су се ривали у борби за власт – српски владари из лозе Немањића, браћа Стефан Урош ИИ Милутин и Стефан Драгутин.
На овом светом месту помирења краљ Милутин је подигао манастир. Kултурна манифестација поводом великог јубилеја овог историјског храма састојала се из ликовне колоније и саборовања верника и осталих грађана Темнићког краја. Уметници, врхунски сликари који су дошли у Орашје, својим радовима су оправдати сва очекивања, а слике настале на овој колонији биће изложене у септембра у Варварину, а затим ће бити поклоњене храму у Орашју.
Након сликарске колоније, у порти храма у Орашју у одржано је и саборовање и песничко – драмска приношења. Изведен је и драмски програм у којем су учествовали првак Трстеничког позоришта и његов управник Душан Јовић и драмски писац, песник, хумориста и сатиричар Милош Милошевић Шика. Организатори манифестације били су Општинска библиотека Варварин и Црква Светог Јована Kрститеља и Претече, а покровитељ Фабрика киселе воде “Голуб Извор” Орашје.
Летопис Цркве Светог Јована Kрститеља и Претече у Орашју, који се чува у црквеној библиотеци, говори да је манастир, на темељима неке старије грађевине, саградио краљ Стефан Урош ИИ Милутин у XИИИ веку, који је у своје време најпре подигао предњи део храма (источни део), а да је припрата дело Обреновића. Манастир је био живописан и имао је и своје конаке који су постојали до Велике сеобе Срба за време Арсенија Чарнојевића, пећког патријарха, када је манастир разорен и попаљен.
По завршетку Првог српског устанка манастир је разорен, а народ је цркву врло брзо обновио и поправио јер је већ 1815. године имала свог свештеника попа Огњана који окупљен ом народу чита писмо о позиву на устанак. После Свиштовског мира, у доба Мустафе паше, народ, је на иницијативу братства калуђера Мана стира Kаленића, обновио ову светињу и од тада па све до краја ИИ светског рата био је метох манастира Kаленић.