Светска премијера играно-документарне драме „Дневник Диане Будисављевић“ у режији Дане Будисављевић, о херојским подухватима аустријске хуманитарне активисткиње која је за време Другог светског рата из ужаса усташких логара спашавала српску децу, одржана је у оквиру програма Пулског филмског фестивала.
Синоћној премијери дуго очекиваног филма присуствовао је и Милорад Пуповац, доскорашњи председник Српског народног већа у Хрватској и посланик у Сабору и митрополит загребацко-љубљански Порфилије.
У Пулској Арени филм је гледало више од 4.000 људи, што је нешто мање него што је уобичајно за премијере у току фестивала.
Потресан филм о храброј Аустријанки, удатој за лекара Јулија Будисављевића православне вероисповести, настајао је према речима редитељке Дане Будисављевић скоро 10 година.
- Пре скоро 10 година Наташа Јовичић директорка Спомен подручија Јасеновац упутила ме је на књигу ‘Дневник Диане Будисављевић’ коју је је Хрватски државни архив издао 2003. године. Од тада радим на настајању филма о тој храброј жени чија одлучност да спашава децу из страхота логора није попуштала пред највећим претњама – казала је редитељка филма и додала да је Дианина унука Силвија Сзабо пронашла дневник 1978. године.
-
Док је размислила шта да ради са тим и док се дневник преводио са немачког, уследиле су припреме за нови рат и опет се радило на антаганозму и мржњи. Београдске дневне новине „Вечерње новости“ почеле су 2010. са фељтоном о Диани Будисављевић и ето нас после скоро 10 година на премијери филма о њеном херојском делу“.
Врло уверљиво у насловној улози нашла се хрватска глумица Алма Прица која у сведеном стваралачком оквиру игра решеност Диане Будисављевић да не поклекне пред ужасима усташких злочина и покуша да спасе што више деце.
Филм започиње сведочењем једног од четири преживела логораша који попут наратора говоре о страхотама злочина из личног угла.
Као деца су доспели у усташке логоре и кроз сузе говоре како су јели убуђало кукурузно брашно и барен кромпир данима и како су многа деца умирала од хладноће и неухрањености у тим злочиначким околностима.
Кажу, гледали су смрт сваког дана.
У првој четвртини филма српска глумица Миријана Карановић у улози Дианине пријатељице у симболичној епизодној улози изговара реченицу „усташе су олош и бандити који су дошли на власт у Хрватској“ и на тај начин одстрањује сваку сумњу како је филм идеолошки уоквирен.
Целој атмосфери филма доприносе и документарни снимци уласка нацистичких снага у Загреб 1941. године које усхићено поздравља маса грађана на улици.
Документани материјал се надовезује на играни део филма у којем публика види на који начин је Диана Будисављевић преко веза свог мужа успела да добије дозволу за обилажење српске деце у логорима.
Апсолутна тишина у пулској Арени завладала је када су се на великом платну појавили документарни снимци деце која стоје у реду да их Диана попише.
Изгладнели, до главе ошишани малишани, ретко старији од 10 година, гледају у камеру са страхом и тугом у очима.
Снимци из такозване дечије болнице у логору Стара Градишка показују скоро беживотна гола тела дечака и девојчица прекривених мувама, која су преминула тог поподнева када је Диана Будисављевић била у логору.
Редитељка филма је у сусрету са новинарима пре пројекције објаснила да је тај аутентични материјал добила из архива Југословенске кинотеке у Београду.
-
Диана је у свом дневнику написала да су тог дана у Старој Градишки усташе снимале пропагандни филм о Црвеном крсту који спашава децу од побуњеника који су их бежећи оставили. Типична Гебелсова доктрина пропаганде коју су нацисти користили у својим логорима – казала је редитељка филма.
-
Нисам желела да имамо игране сцене у филму у логору јер би биле патетичне у односу на документарне снимке ужаса – рекла је она.
