Мишљење руског председника Владимира Путина да су либералне вредности превазиђене, које је обелоданио у интервјуу за „Фајненшел тајмс“, изазвала је праву лавину негодовања на Западу. Није ни чудо, јер је Путин ударио на западну светињу — идеологију либерализма.
„Поента је да, ако неко сме да критикује либерализам, онда су то само они на Западу“,каже др Милан Игрутиновић са Института за европске студије.
„А спољнополитички непријатељ нема легитимно право да се меша у унутрашње ствари, јер либерална идеологија и јесте унутрашње политичко питање, будући да је један од битнијих стубова и ЕУ и трансатлантских односа од 1945. године, а посебно након 1991. године“, објашњава Игрутиновић.
Према речима професора Факултета политичких наука Часлава Копривице — проблем за Запад је што покушава нешто што је контрадикторно: да приватизује оно што је општа тековина, а сасвим случајно је настало на Западу и сада припада свима.
„Од либерализма су направили неку врсту секуларне псеудо-вере“, закључује Копривица у емисији Свет са Спутњиком.
Русија на клупи за дежурне кривце
Није у питању само идеолошки спор него, сматра Копривица, и чињеница да је Русија од 2014. године на клупи за дежурне кривце, па је ово био само још један од повода да се потврде њихова негативна предубеђења о Путину и о руском народу.
„Тај спор се, наводно, тиче вредности, али суштина је — геополитика“, каже Копривица.
„Ради се о врсти геополитичког тоталитаризма у међународним односима, где постоји центар, чије је средиште англоамерички свет, који мисли да, по инерцији из 90-их година прошлог века, која траје и последњих 200 година, с паузама у два светска рата, може и даље да диктира темпо развоја живота широм света. А пошто се појављује мултиполаризам, они покушавају да зауставе оно што је неминовно, боре се против тенденције повести и ту морају да изгубе“, уверен је Копривица.
Како истиче професор Копривица, да не би рекли да желе да задрже полуге моћи — јер би то било превише дрско, они конструишу причу да постоји такозвани слободни свет, односно свет либералних вредности и оних који су противници тога, па се зато и треба борити против тобожње „империје зла“ и антилиберала из Русије.
Подобни и неподобни народи
„Последица тога је да нека држава може да сачува унутрашњи привид слободног друштва, само ако се понаша у складу са директивама које долазе из глобалних центара моћи“, наглашава наш саговорник.
„На другој страни, те исте државе, које се понашају беспрекорно послушно у односу на те центре, могу на унутрашњем плану да буду и другачије уређене. Погледајте пример латентно фашистичких земаља попут Естоније и Летоније, или отворено фашистичке Украјине, где постоји директан терор, који није само државни — то је терор руље“, каже Копривица.
Као пример у региону Часлав Копривица наводи Црну Гору, која, зато што је ушла у НАТО, може да, рецимо — малтретира српску мањину.
„Имате народе који су подобни, и, речено стаљиновским речником, оне друге — који су издајници. Срби у Црној Гори се, са становишта владајуће логике у Подгорици, сумњиче као издајници. Зато, према њиховој логици, која је пар екселанс тоталитарна, треба учинити све, што у нормалним државама није допуштено, да би се српство у Црној Гори сузбило“, упозорава Корпивица.
Ко је врховни арбитар
На питање — ко је арбитар који каже да ли се нека држава придржава либералних вредности — Милан Игрутиновић каже да је арбитар, свакако, у Америци, зато што она прожима и читав пројекат Европске уније.
„Ако гледате из позиције Русије — она се не суочава са ЕУ, или са САД. Она се суочава са симбиотским деловањем на војно-безбедносном, спољнополитичком и на културном плану. Линија раздвајања се своди на геополитику и на фундаменталне интересе, пре него на идеолошке разлоге. Идеологија ту долази у другом таласу да прожме локалне елите, па ћемо их, ако су проблематичне, ’идеолошки ударити по глави‘, а ако су партнерске — онда ћемо им прогледати кроз прсте, или ћемо их пустити да ураде неке своје мале ствари, зато што су део нашег пројекта“, наводи Игрутиновић.
Косовско питање као вододелница
На питање — може ли се у Србији бити либерал, а не бити за признање самопроглашене независности Косова, Игрутиновић каже — да је то питање личног опредељења.
Према речима професора Копривице, иако, теоретски, неко може бити и против признања самопроглашене независности Косова, зато што је веран косовском завету, а може бити „поштен либерал“, зато што је против тога да се примењује сила у међународним односима; реалност је да има мало „естрадних либерала“, који могу да помире ове две ствари.
Објашњавајући да ли је косовско питање онда вододелница између либерала и присталица традиционалних вредности, Копривица каже да је однос према традицији културно-идентитетско питање, а однос према својој држави — патриотско питање.
„Неко може бити левичар или десничар, али нема препрека да буде патриота и да, сходно томе, признање самопроглашене независности Косова од стране Србије — за њега значи чин велеиздаје“, закључује наш саговорник.
