Константин Малофејев: Опрез, издаја!
Први радни дан новог команданта Заједничке групе у зони СВО Сергеја Суровикина показао се као најмасовнији ракетни удар на Украјину од почетка ратних дејстава, што је изазвало налет ентузијазма у руском друштву. Али први корак не треба да остане једини, притисак се мора повећати. А то могу да спрече они који су нас свих ових месеци спречавали да спроведемо ефикасну специјалну операцију.
Зашто се ово догодило тек сада?
Несумњиво је да су удари на Украјину покренули нека питања. Можда је главно било питање да ли је овај ракетни напад био одговор на покушај подривања Керчког моста. Константин Малофејев је изразио уверење да се не ради само о терористичком нападу, али је истовремено изразио и извесну збуњеност што смо управо сада предузели такав корак:
„Мислим да то више није повезано са Кримским мостом, већ са именовањем генерала Суровикина. Коначно видимо оно што је требало да видимо пре неколико месеци. Видимо нападе на непријатељску инфраструктуру. Видимо да се спремамо да победимо. До сада је постојао осећај да спроводимо на неком локалном месту, некакву крваву игру Далеки блесак муње. И из неког разлога, више смо водили рачуна о непријатељској инфраструктури него о својој. Сада коначно видимо да се дешава оно што је требало да се деси у првим данима рата”.
Истовремено, према Константину Малофејеву, Русија треба да уложи све напоре да спасе животе обичних Украјинаца и минимизира њихове патње од бојевих дејстава.
Ми смо у рату са Западом, на територији дела југозападне Русије који је од нас отргнут. И зато нам је важно да становништво што мање пати, јер ово је наше становништво, ово су наши људи, то су наше жене и деца. И зато, оно што сада радимо је неопходна хируршка операција за уклањање канцерогеног тумора званог „кијевски режим” Зеленског, који је директно подређен западним обавештајним службама, приметила је гошћа Елена Афонина, додајући да је једини начин да се победи незаустављање и даље уништавање критичних објеката на територији непријатеља.
„Кртица” негде на врху
Претпоставке да у највишим ешалонима руске моћи, можда, постоји неко ко ради против интереса Русије, изношене су већ дуже време. Још један индиректан доказ за то биле су гласине о брзој евакуацији Владимира Зеленског из Кијева, која је, ако се та информација потврди, изазвана неповерењем украјинских власти у способност Русије да масовно користи најновије ракетно оружје. Према речима саговорнице Елене Афонине, ово је изузетно алармантан сигнал:
“Па, ако су информације о евакуацији Зеленског тачне, онда то значи да су, наравно, очекивали напад. А ово је за нас веома узнемирујућа информација. Надам се да ће о томе расправљати на Савету безбедности Врховни командант и остала окупљена лица. Јер ово, наравно, указује да имамо „кртицу” у позадини. То значи да имамо доушника на прилично високом нивоу, или не једног, или цео кртичњак, који обавештава непријатеља из милион разлога, а непријатељем ја зовем западне обавештајне службе и Запад.“
Наравно, сви су они материјалне и политичке природе. Некоме је нешто замрзнуто, обећали су да ће се одмрзнути ако се буде понашао исправно. Неки људи и даље имају посао у Украјини. Маса опција. Али ови људи, наравно, помажу непријатељу да једноставно види праву слику онога што се дешава у нашим вишим ешалонима моћи. И, вероватно, до сада у највишим нивоима власти ништа није наговештавало тако масиван удар. Ово је позив на буђење за нас, ако јесте, уверен је Константин Малофејев, а из те уверености произилази потреба да се идентификују агенти са њиховим каснијим кажњавањем по најстрожим стандардима.
И шта је следеће?
Ово питање је најважније! Јер ако се „ракетни аргумент” који користи Русија покаже само као нека врста позива за преговарачки сто, онда нас све у будућности не чека ништа добро.
Ово ће бити још једно повлачење, још једна Балаклеја са Изјумом. Већ смо једном показали своју моћ, 24. фебруара. Од тада смо се трудили да не демонстрирамо своју моћ. Показали смо само нашу спремност да попустимо. И током седам месеци створили смо противницима, чак и најслабијима – коментаторима који седе у Кијеву и причају како ће да нас победе – очекивање да нас је лако и пријатно победити, јер се ми стално повлачимо. Први пут од почетка операције показали смо снагу на коју смо рачунали свих ових осам месеци, нагласио је оснивач Царграда. Такође је истакао да је повезао наду у коначну победу са генералом Сергејем Суровикином.
Оно што знам о њему показује да се на овог човека можемо ослонити. Он се неће повући зарад политичких планова или својих веза са Западом, неће одустати, како то каже Маргарита Симоњан. Дакле, волео бих да следе и друге логичне акције после овог масовног удара који ће нас довести до ненуклеарне победе у овом рату, рекао је Константин Малофејев, а његове тежње су сасвим разумљиве. Народу Русије као да је досадило да се ујутру буди и да не чује о неким значајнијим успесима војске. Притом, успеси су представљани као светли и узвишени, а не на начин на који се сада представљају.
Имамо дуго памћење…
Није немогуће ни пуштање низ воду Украјине од стране њених садашњих западних кустоса. Иако је овде прикладнија реч „власника”… Најутицајније америчке публикације, попут Њујорк тајмса, на пример, у једном лепом тренутку изненада су почеле да објављују материјале у којима се украјинска влада окривљује за своје најпознатије поступке. Као што је убиство Дарије Дугине или терористички напад на Керчки мост. Константин Малофејев је сигуран да овај феномен има веома добре предуслове.
… да Запад сада, на пример, у свом листу Њујорк тајмс, пише о убиству Даше Дугине, или бурно реагује око моста, где окривљује украјинске специјалне службе, чиме се ограђује. Он не жели да буде одговоран за овај терористички рат. Знате ли зашто? Зато што запослени у ЦИА-и, чак и они са највишим рангом, као и они запослени у МИ6, једног дана одлазе у пензију. И они су сада у рату са суперсилом, са нама. А ми памтимо све.
Имамо дуго памћење. Проћи ће десетине година – и сетићемо се да је одређени Џон Смит развијао операцију да убије Дашу Дугину или да дигне у ваздух Кримски мост. А ово је веома важно. Због тога се управо сада дистанцирају. Али ми све схватамо, и даље нећемо заборавити. А ако желите да се дистанцирате, удаљите се потпуно, одмах. Одбаците своје марионете. А оставите нам наш руски народ, који сте у Украјини преварили, опчинили, дрогирали, распалили ову крваву олују. Онда ћете можда моћи да се пензионишете за 30 година, закључио је оснивач Царграда.
И шта с тим?
Наравно, далеко да су то сва питања о којима се говори у студију “Првог руског”, али су то нека од кључних питања садашњег времена. Константин Малофејев је, одговарајући на њих, још једном јасно ставио до знања присутнима да оружани сукоб који траје девети месец, није рат између Русије и Украјине, то је рат између Русије и целе западне цивилизације. Са цивилизацијом чији је задатак да уништи не само руски народ као такав, већ и само сећање на земљу у којој живи по својим људским и Божијим законима.
А та победа у овом рату је ствар свакога ко себе назива Русом и сања на руском језику. И да је ово рат Русије са сопственим издајницима. Не само са онима који опседају граничне прелазе, покушавајући да се сакрију од мобилизације и измишљају хиљаде разлога за то, већ са издајницима много опаснијим од кукавичких хипстера на електричним скутерима – са онима који су изложени у власти или улазе у њене кулоаре и бивају увек спремни да допуне свој новчаник са још тридесетак сребрњака.
Аутор: Константин Малофејев
С руског посрбила: Јелица Ћирика
Извор: Стање ствари