Хиљаде пустолова сваке године траже чудовиште звано Неси у шкотском Лох Несу, углавном безуспешно. Алпинисти су у вечитој потрази за Јетијем, а гомиле људи маштају о проналаску малих зелених на ободу Области 51 у Невади. У рангу тих митских бића морали би бити и људи који се радују туђој болести, желе смрт нечијој деци јер им родитељи мисле другачије и оргазмично се радују било којој несрећи. Међутим, за разлику од наведених створења широм света, овакви заиста постоје у нашој земљи, живе међу нама, не крију се (напротив) и уживају “огромну” подршку која варира између један и два посто.
Управо је ове појединце чији је ум у рангу паранормалног силно обрадовао хакерски напад на Информатику – истина, мало их је растужило што су способни људи личне податке грађана сачували на другом серверу и што је Вучевић у маниру епских америчких акција “одбио да преговара са терористима”, али шта је ту је. Наравно, нису пропустили прилику да констатују да се “ово само нама може десити”, “да су за све криви неписмени и крезуби напредњаци” и “да је Вучевић најодговорнији”, пошто је иначе посао градоначелника да у маниру јунака Матрикса исписује линије кода даноноћно и води сајбер битке за тастатуром.
Овим су, међутим, додатно истакли присутност тих “неписмених и крезубих на одговорним функцијама” – наиме, пошто су напредњаци попунили све функције у нашој држави, очигледно је почео извоз тих шкарт кадрова и то чак и преко океана.
Тако су хакери прошле године у августу запосели системе 22 града у савезној држави Тексас, месец дана раније још три у Флориди, а Џорџија је изгубила чак 17,5 милиона долара због овог разлога. Немогуће је да се то могло десити неком другом, дакле нема другог објашњења него да је Вучић током састанка са Гренелом увалио тамо у IT структуру неке безвезне Милошеве полтроне.
Исте кадрове је очигледно “увалио” и једној од најпознатијих америчких банака, Кепитол Ван, која је лане била жртва хакера, а страдали су подаци чак 106 милиона клијената.
Оваквих примера је безброј, широм Европе и света: ретко где се реаговало тако брзо, ефикасно и одговорно као у Новом Саду. И зато су мали (душом, не растом) зелени из нашег сокака веома тужни и несрећни.
Иначе, морам мало и приватизовати овај текст: “новинарској” перјаници малих зелених који се потписује са ЖБ, а која је поткована само мржњом, пријатељски саветујем да престане да прича о ономе о чему нема појма и да одвоји који дан како би коначно научио да су “Ч” и “Ћ” различита слова, “јел” и “јер” различите речи, а да кад год напише “незнам” негде умре један лектор. Доста их носи на души.
Томо Ловрековић
