У лето 1914. године моћна Аустроугарска монархија напала је Србију. После очајничке и херојске борбе много мање и слабије опремљене српске војске, избора више није било – једини пут за спас Србије водио је преко врлети неприступачне и негостољубиве Албаније. И ту почиње ова прича …

За време повлачења са командом се ка мору кретао и велики број становништва, као и цела српска Влада и остарели краљ Петар Карађорђевићем.

Међу обичним становништвом које је бежало од непријатељске војске била је и Макрена Спасојевић. Кренула је из села Словац код Лајковца да тражи Маринка, сина јединца који је као добровољац отишао заједно са војском.

После више недеља безуспешне потраге није имала снаге да настави. Бескрајна колона избеглица и уморне војске тада је већ одавно прешла Косово и почела да улази у Албанију. Управо ту, у снегом окованој Албанији, Макрена је срела краља Петра.

Када је старица схватила да више не може, зауставила је краља и заветовала га да пронађе њеног сина. Дала му оно једино што је имала – пар вунених чарапа које је плела за Маринка.

Макрена се после овог сусрета вратила у своје село. Њен плач због несталог сина и несреће која се надвила над цео народ чуо је један рањени непријатељски војник.Макренина туга га је подсетила на његову мајку која је остала негде далеко.

Последња жеља му је била да га Макрена оплаче на сахрани и она му је ту жељу испунила. Прича каже да је на његовом гробу, после сахране и издахнула.

Краљ Петар своје обећање нија заборавио. Маринка је пронашао, али умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. Вест о смрти његове мајке и о њеном несебичном гесту, примио је после рата, када је послао свог саветника да је тражи.

Краљ Петар је наредио да се Макрени и Маринку на гробу подигне споменик и постави спомен-плоча на којој ће писати: “Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније”.

Тако је он постао једини владар који је дигао споменик обичној сељанки и њеном сину.

Ипак, ово није крај приче!

Недуго после овога, умро је и краљ Петар. До краја живота се није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене. Држао их је испод јастука на коме је спавао, а предање каже да је на самрти тражио да му их обују и да је у њима умро.

Пола века касније, комунистичке власти су наредиле да се споменик Макрени и њеном сину сруши. Само помињење имена краља Петра на плочи, био је довољан разлог.

Споменик је 2011. године обновило Друштво српских домаћина и он и данас стоји у селу Словац код Лајковца да сведочи о несебичној љубави мајке, “народном” краљу коме није било испод части да носи сељачке чарапе и једној невероватној причи коју је у својој књизи овековечио Милован Витезовић.

Недавно је завршено снимање филма “Краљ Петар Први” настале управо по овој књизи и са Лазаром Ристовским у главној улози. Приказивање филма Краљ Петар Први заказано је за 11. новембар, на дан када је 1918. године потписано примирје у Првом светском рату.

Извор: dnevno.rs

ПОВЕЗАНЕ ОБЈАВЕВИШЕ ОД АУТОРА

Оставите Коментар