Председник Француске Емануел Макрон је због свог стила владања назван Јупитером; тај надимак му је очигледно пријао. У француском политичком животу, у Петој републици, као наслеђе Де Голoве владавине, председник има одређен „краљевски ореол“. Тај „ореол“ је прилично избледео после Ширака, Саркозија и Оланда, све до појаве Макрона, који је умислио да је бар као Де Гол, ако не и већи државник од њега.
Сам Макрон је на председничко место практично улетео као падобранац. За разлику од свих водећих француских политичара који увек имају одређену „базу“ (по правилу се бирају за градоначелнике у разним срединама, па тек онда следи успон на највише државне функције), Макрон је лансиран као кандидат за председника после веома кратке каријере на месту министра код Франсоа Оланда, без икаквог претходног учешћа у изборним утакмицама (и без полагања рачуна бирачима).
Као министар економије је запао у очи најмоћнијим Французима када је требало пронаћи одговарајућег кандидата за председника после неуспешног мандата Франсоа Оланда. Практично напуштен од свих, Оланд је одустао од кандидатуре, а једином иоле респектабилном кандидату из политичког естаблишмента Франсоа Фијону је отворена (за њихове прилике) потпуно бенигна афера око примања којa је као посланик омогућио својој супрузи. Фијон није био по вољи одређеним елитним круговима који су желели да уведу неолиберална правила у француску економију, покрену амбициозне реформе ЕУ и наставе курс тврдих санкција према Русији. Као представник аутентичне деснице, Фијон није био погодан (нити је хтео) да спроведе такве промене, бар не већину њих, па је било пожељно да буде елиминисан помоћу исконструисанe аферe.
На крају је француски бирач био суочен са Макроном као јединим избором (услед, за већину неприхватљивих, кандидата екстремне деснице и левице Мари Ле Пен и Жан-Лик Меланшона), па није ни чудо што је тако октроисани кандидат успео да добије чак 65% гласова у другом кругу избора (али само 25% у првом). Уследили су и парламентарни избори, где је његова новостворена странка једноставно збрисала цео политички естаблишмент (практично је уништена Социјалнистичка партија) и добила огромну већину посланика.
Тако је крупни капитал који је, на челу са најбогатијим Французом Бернаром Арноом, стајао иза Макрона постигао циљ; инсталиран је њихов кандидат. Наравно, он је одмах почео и да испуњава њихову агенду; смањени су порези за најбогатије слојеве друштва и укинуто је прогресивно опорезивање капитала; измењем је закон о раду; уведени су посебни порези којима су опорезиване чак и мале пензије и укинуто је индексирање пензија са инфлацијом; смањена је државна помоћ за становање; укинута је могућност матурантима да могу уписивати факултет по жељи. Макрон је успео и да сузбије протесте синдиката; чинило се да његовим „реформама“ нико не може стати на пут.
Резултати су, међутим, изостали при реализацији његове (пре)амбициозне европске агенде. Намера да се створи посебан и велики буџет еврозоне одбијена је од стране све скептичније Немачке. Ни у другим правцима та агенда није прошла много боље; идеја о „паневропском“ покрету који би он предводио није се примила.
Све нижа популарност није превише бринула Макрона, обезбеђеног петогодишњим мандатом. Његови „прави послодавци“ били су више него задовољни, а неолибералне реформе биле су више него добродошле бриселским еврократима, посебно у Немачкој, где се гледа са неодобравањем на хронични француски дефицит услед више него дарежљивих социјалних давања (Францускa је са више од 100% дуга у односу на БДП у критичној зони задужености).
Али, Макрон као да је заборавио да је његова права гласачка база била само скромних 25% гласова добијених у првом кругу. Незадовољство скоро свих становника Француске којима не цветају руже у неолибералном поретку кулминирало је приликом увођења посебног намета на дизел и бензин.
Уследио је протест који нико није очекивао, посебно после слома претходних демонстрација које су организовали моћни француски синдикати. После баналног позива на „фејсбуку“, практично ниоткуда су се појавиле масе „жутих прслука“, које су почеле са блокадом кружних токовa у предграђима, да би врло брзо незадовољници направили прави мали улични рат у Паризу, са демолирањем елитних продавница на Јелисејским пољима.
Треба имати у виду да је после низа афера, од арогантног реаговања током разговора са грађанством пред камерама, преко скандала око енормних трошкова за реновирање базена у вили или куповине есцајга, па све до прикривања проблематичног телохранитеља-силеџије, Маркон успео да изиритира скоро све обичне Французе. Стога није ни чудо што се протест нагло проширио (протесте је подржало преко 70% становника), па је и Макрон брзо капитулирао. Одустало се од повећања такси на гориво; укинуто је посебно опорезивање најнижих пензија; повећан је минималац за 100 евра. Процене су да је Макрон тиме креирао додатну рупу од 20 милијарди евра у буџету (чиме је, као и његови претходници, прекршио тзв. мастришке критеријуме).
У водећим западним медијима попуштање пред захтевима протестаната названо је Макроновoм трагедијом. Комесар ЕУ за буџет Немац Етингер је брутално констатовао да је Макрон изгубио ауторитет око буџета.
Да парафразирамо Бату Стојковића из „Балканског шпијуна“ – Јупитер пао!
Богдан Петровић
Коментар објављен у јануарском броју “Нове економије”
