Током Првог српског устанка до вожда Карађорђа су дошле информације да Албанци пале српска села на Косову. Током 1830-их Јашар паша, чија је џамија данас у Приштини, се хвалио како је уништио око 80 српских села те је забранио Србима улазак у Грачаницу. То је 1841. довело до тога да косовски Срби почну у планирање устанка како би се одбранили од арбанашког зулума. 1844. избија албанска побуна против Османлија но дебљи крај извлаче Срби. Албанци хватају српске дјечаке те их везују за дрвеће, а онда живе пеку на ватри. Дечански игуман Серафим скупља податке о многим злочинима над Србима у књигу „Плач Старе Србије“. Ту се описује бројна албанска злодјела, од пљачкања до оних најнечовјечијих дјела као што су убиства мале дјеце. Руски конзули на Косову и у Македонији током 1860-их праве велике листе албанских злочина над Србима.
Међутим, најтежи период за Србе настаје 1878. када се оснива Призренска лига. Лига, чији је циљ била Велика Албанија, одмах креће са нападима на Србе и са масакрима. Присиљавају Србе да потпишу подршку Призренској лиги и подршку Великој Албанији. Од 1875. до 1878. у Србију долази око 200,000 српских избјеглица. Албанци који су се током српско-турских ратова у том периоду борили за Османлије напуштају Србију, али се брзо враћају у склопу пљачкашких чета које чину велику штету у пограничним областима Србије. Србија, под међународним притиском, пружа Албанцима руку помирења и позива их да се врате, али они одбијају. У задњој деценији 19. вијека успоставља се српски конзулат у Приштини, али конзул Маринковић губи живот од стране шиптарских банди.
Срби на Косову улазе у пакао. Албанци их кољу, силују жене и дјевојке, присиљавају да раде недељом и за вријеме великих празника, пљачкају српске цркве и манастире и чине разна друга звјерства. 1500 српских породица је напустила КиМ у периоду од 1878.до 1883. 1897. док бјесни грчко-османски рат, албанско насиље на Косову се појачава. Српски конзул Симић је скупио документацију: „Преписка о арбанашким насиљима у Старој Србији 1898-1899“. Раширена су била силовања, паљење, клања. Српски премијер Ђорђевић је могао само да потврди да је од 1890. до 1899. у Србију дошло 60,000 избјеглица. Србија је сву документацију о албанским злочинима предала и Хашкој конференцији 1899, али је Аустроугарска спријечила да ово питање буде размотрено. 1901. имамо велики прогон Срба у Ибарском Колашину након којег се отвара руски конзулат у Митровици но конзула Шчербину 1903. убијају Албанци. Креће нови талас насиља. Албанци поново пале српске куће, кољу и силују. Неки од најгорих злочина су почињени током ових напада. Тако имамо изворе који говоре о томе како је група Албанаца силовала 7-годишњу дјевојчицу. Због насиља КиМ напушта 150,000 Срба, а 300,000 одлази са цијелог подручја Старе Србије. Србија је покушала да спријечи насиље и склапањем договора са албанским главешинама, но без успјеха.
