После 75 година ћутања, зарад интереса или кукавичлука многих, прекинута је непријатна и мучна тишина. Победила је Србија. Поносна и храбра Србија која је коначно сложно решила да се сусретне очи у очи са истином. Победа је неизмерно битна јер је постављен камен темељац снажан као Дарино срце, али она није коначна јер толике године ћутања и обмана није могуће сместити у један филм. Ово је тек почетак дугог пута.
Радује нас и неповодљива зрелост, коју је наш народ показао поред наведене храбрости. Евидентно је да су и оне најмлађе генерације у великој већини схватиле да поента овог филма, као ни било ког другог суочавања са истином, није рађање мржње чак ни према најмонструознијим џелатима већ је то рађање свести на крилима љубави. Наша Дара није васкрсла из мржње према њеним џелатима већ због обновљеног сећања према њој, њеном брату и стотинама хиљада других анђеоских лица који су са њом делили исту судбину. Искрено српско срце не зна да мрзи јер је учено да воли, а такво срце зна и да памти.
Суштина свега није заплакати. Та пуштена суза је само природна реакција хришћанског срца које нам после толико година ћутања проговара да у нама још увек има онога што нас чврсто везује за такве људе и што нам даје наду да се после тешких времена заједно дижемо из пепела. Суштина је заправо да суочавање са истином нема никакву вредност, ако не живимо у складу са њом. Искључиво на тај начин ће са нама живети и Дара.
Због те суштине поред жртви не смемо заборавити и оне који су их бранили и спречили да њихов број буде још већи. Зато Србине добро памти и Обилиће који су спречили и осветили хиљаде судбина попут Дариних. Памти Србине једног Момчила Ђујића, Доброслава Јевђевића и Благоја Јововића. Памти Србине и не дај на заборав ни хиљаде оних који су својим животима несебично бранили и спашавали животе деце попут Даре.
ЗБОГ ОПШТЕ ЦЕНЗУРЕ НА ИНТЕРНЕТ НЕБУ, НАЦИОНАЛИСТ МОЖЕТЕ ПРАТИТИ И НА СЛЕДЕЋИМ МРЕЖАМА:
