Хероји битке за Кошаре, те својеврсне херојске епопеје српског војника, напокон су добили форму телевизијске лектире у виду документарно-играног филма „Ратне приче са Кошара“.
Овај својеврсни дигитални споменик за свих 108 бесмртних јунака који чине мртву стражу на Проклетијама може да постане основно родољубиво штиво за све будуће генерације, али и црвена линија било каквог политичког разграничавања и бофл дипломатије.
Додуше, „политички коректно“, у филму је минимално заступљена сила која је стајала иза ове агресије, те је улога главног негативца приписана једној обичној терористичкој организацији која је суштински била само већински извршилац једног монструозног плана, плана који су пореметили наши хероји, голобради младићи које је судбина одредила да постану мученици и свети ратници, Обилићи нашег времена.
Док нестрпљиво ишчекујемо откривање споменика Херојима са Кошара на адекватном месту достојном величини подвига див-јунака, надамо се и да ће пред тај споменик стати преживели учесници ове битке, напокон удостојени свих привилегија које заслужују. Надам се да ће до тада имати права и услове за адекватну здравствену негу, пристојан кров над главом уколико га немају или каква примања неопходна за достојанствен живот.
Уколико им не омогућимо пристојну и човека достојну свакодневницу, филм и споменик ће бити само „магла изнад карауле“ која заклања сву страхоту на првој линији животног фронта ветерана. Филм „Ратне приче са Кошара“ јесте пробудио нову наду да се неће поновити и умножити судбина јунака из романа Лазе Лазаревића и да нећемо брзо стићи са „Свеће то народ позлатити!“, до „Све ће ти то Бог платити!“, јер иза тога остаје само бедан живот свих оних који су дали све за нас и нашу слободу.
Они су свој крст изнели и на својој Голготи се часно понели. Наше је да данас ту борбу наставимо у новим условима и новим средствима, колико за слободу, толико и за памћење. Да живе поштујемо, а мртве да не заборавимо – то је наша обавеза, наша света дужност.
На Јуничким планинама и данас стражаре они чија тела нису пронађена, они који нас обавезују да памтимо и да се вратимо, ако Бог да, а тада ћемо им подићи највећи споменик – слободно Косово и Метохију. Јуничке планине за нас, Србе, јесу највећи и непролазни симбол одбране Отаџбине и могу се комотно од данас звати – Јуначке планине, јер су натопљене крвљу оних који су животом сведочили речи – НЕМА НАЗАД!
Бошко Козарски
