Kолико је тешка суза једног патријарха за свој народ?
Пише: Нина Стојановић, Недељник Афера
Пре нешто мање од једног века, у питомом моравичком селу Видову, загрмео је плач једне бебе. Не слутише тада ови сељаци да ће их та беба уписати у странице историје и уцртати на мапи небеске Србије. Не слутише тада ни честити сељаци Здравко и Миљана Гавриловић, да ће њихов новорођени син Мирослав, коме уделише име племенитог захумског кенеза, својим животом сведочити баш странице највреднијег ћириличног пергамента „Мирослављевог Јеванђеља“.
Та беба била је наш патријарх Иринеј Гавриловић, а његов живот био прожет Божијом благодатћу као и странице Мирослављевог Јеванђеља. Памтићемо га као слабашног старца, који говори тихо, али растапа и најоштрије ледене гребене у људским срцима.
Тешко је замислити да тај старац никада више неће корачати ослоњен на штап од Патријаршије до Саборне Цркве, да никада више неће обићи распето нам Kосово и Метохију, утешити децу у енклавама, да неће туговати заједно са нама и делити радост у ретким тренутцима када се радујемо.
Свака проливена суза за његовим одласком мала је и ништавна у односу на његову једну сузу коју је пролио молећи Господа да опрости грехове наше.
Да, плакао је. Углавном тихо у осами и молитви. Плакао је и болеле су га осуде народа његовог.
Због нас недостојних кукавица, огризлих у греху, гордости и сопственој сујети, који смо себи давали за право да судимо пастиру и духовном вођи, да одлучујемо да ли је достојан или није, сплеткаримо и измишљамо лажи. Патријарх је плакао. Плакао је плашећи се за душе наше, непрекидно у молитви разговарајући са Господом.
Kлечао је погнуте главе пред Христом не иштећи за себе ништа, већ ради помиловања народа српског. Молио је и умолио да нас Господ макар за време његовог столовања на трону патријарха, сачува ратова и нових страдања. Умолио је Господа да нам сачува светиње у Црној Гори.
Јака је била молитва патријарха Иринеја, а тешка суза проливена за његов народ. Тај слабашни старац био је духовна громада, патријарх мира и љубави.
И погнуће неке нове генерације Срба, честите и поштене главу пред ликом, делом и величином његовом, а ми недостојни, данас и не слутимо колико се радују небеса у жељи да пригрле душу којој смо ми судили.