Слава велелепног новобеоградског храма посвећеног великом српском владару, ујединитељу српских земаља, творцу независне српске државе, бранитељу православља и великом Божјем угоднику, Светом Симеону Мироточивом, прослављена је 26. фебруара 2025. године светом Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.

Светејшем Патријарху су саслуживали: Митрополит волоколамски г. Антоније, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; Епископ моравички г. Тихон, викар Патријарха српског; архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије и старешина храма Светог Симеона Мироточивог; протојереј-ставрофор Николај Балашов, саветник Патријарха московског и све Русије; протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски први; протојереји-ставрофори Живота Марковић и Радич Радичевић; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; протојереј Невенко Сукур; протонамесници Богољуб Остојић и Стеван Вукић; јереј Драган Каран, професор Православног богословског факултета у Београду; јеромонах Силуан; протођакон Драган Радић, професор Православног богословског факултета у Београду; протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; као и ђакони Николај Вуковић, Василије Бурсаћ и Василије Перић.

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 26. фебруара 2025. године на светој Литургији у цркви Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду:

Данас славимо Светог оца нашег Симеона Мироточивог, онога који је корен нашег корена, онога који је родио онога који нас у Христу роди и који је онда и свога оца у Духу Светом родио. Славимо данас онога који је ишао по пучини и бурама немира овог света, али завршио и затворио све немире, све буре, све дилеме, све сукобе и све конфликте у себи и изван себе јединим исправним и нормалним за човека од вечности одређеним миром, миром који не постоји ма како се он звао, ма ко о њему одлучивао и ма какве силе биле уложене у њега. Мир не постоји ако није мир Онога чије је име Мир, ако није мир Кнеза мира, ако није мир Онога који је створио мир – како кажемо на словенском језику – а то је свет, ако није мир Божји који непрестано призивамо и помињемо у својим животима, а што је најважније, којим започиње света Литургија, који се помиње кроз свету Литургију безброј пута: У миру Господу се помолимо… За мир свега света… Мир вам… Мир божји… Мир теби који благовестиш… и на крају завршава се са: У миру изиђимо! Дакле, славимо данас онога који је не само пронашао мир, него је постао једно са тим миром, постао је једно са Христом као миром. Зато је, по благодати Онога који је мир, и Свети Симеон Мироточиви постао мир, што показује не само његова величина, његов одлазак у Свету Гору, него и повратак међу Србе, који су одредили своју смерницу и свој пут да буду изабрани народ, да буду Христов народ. Дошао је, нашавши мир и поставши мир тамо где је сам Христос, у Светој Гори. И у свој народ је дошао као мир и браћа завађена у њему и преко њега нашла су мир међу собом. Међутим, још један мир је са Светим Симеоном Мироточивим дошао у српски народ. Онај који је трагао и нашао свој мир, дошао је да покаже да је мир почетак, алфа и омега, крај и садржај аутентичног живота народа Светог Симеона и народа његовог сина, Светог Саве. Показао је да тај мир може бити реализован и постигнут искључиво и само миром Божјим. Без њега ма какав да је и ма колико био оствариван он, у најбољем случају, има ограничен рок трајања, а неретко је лажан, погрешан и мир у нечем другом што није Христос, мир у нечем што је немир по својој суштини и по својој пририди и самим тим потпуно погрешан и грешан.

Дакле, данас славимо Светог Симеона Мироточивог и миротворца свога народа. Увек и заједно са њим славимо његовог сина за којег неки кажу: Био је рокер! Не знам шта се под тим подразумева, само знам да је Свети Сава био опијен Христом, Његовим именом, Његовом љубављу, да је чезнуо за пуноћом и за вечношћу, да му није било стало до било чега што је од овог света, па ни до царства које му је обећано. Није му било стало ни до лажног мира, до лажне истине, тј. неистине, до лажне правде, до лажне слободе, него му је било стало до Христа о чему сведочи читав његов живот. Отишао је у пустињу и када се вратио има ли другог обележја које је карактеристичније за њега од обележја мира? Он није дошао да буде арбитар између своја два завађена брата, није дошао да каже ко је у праву, јер, у најмању руку, може бити да је свако из своје тачке гледишта у праву или да нико није у праву. У сваком случају, нико није потпуно у праву ако се узму јеванђељске заповести у обзир. Дакле, није дошао да буде судија када је саставио своја два брата над оним који се смирио, над моштима свога оца који је носио у себи мир Христов, него је дошао да би их измирио. Мирио је браћу, али и свој народ са другим завађеним народима, само ћу то навести и завршити. Није разговарао са Андријом II о томе ко ће шта добити, ко је више у праву, коме припада који део земаљских царстава и није дошао да га убеђује аргументима логике овог света, људским, огољеним, обезблагодаћеним рациом и логиком, него се најпре обратио Господу. Када је ратовао његов рођени брат, његов народ и његова земља, његова држава, са Угарском, земљом угарских краљева и угарским народом, обратио се Свети Сава најпре Богу, клекао на колена, коленопреклоно се молио Богу.

Неки данас кажу: Ма шта нам причају о молитви? Или другим речима: Шта нам причају о Богу? Шта се Бог пита? О чему Он одлучује? Не! Ми људи се питамо, ми одлучујемо, од нас зависи. Свакако да је и то истина. Међутим, ако се питамо, одлучујемо и мислимо да само од нас зависи, а заборављамо на Бога, узимамо и оно што припада Њему за себе, узимамо Његову улогу; зар треба да набрајамо аргументе, зар треба да говоримо какви су исходи? Човече, клекни. Човече, спусти свој ум у своје срце, нађи ту Христа, с Њим се сретни, Њега питај, па онда Га и замоли. Реци му: Господе, помози, просветли најпре мој ум и моје срце, дај ми смирења да се отвори моје ухо да чујем шта је то Твоја воља, да чујем шта то Ти хоћеш, јер знам да је то најбоље за мене. Дакле, Свети Сава се обратио најпре Богу када је мирио два народа и две државе, два краља, па је онда Бог – због његовог смирења и његове љубави, а не због његовог бунта, не због његове свађе и препирке, већ због његовог срца које је било чисто и које је желело да чује шта то Бог хоће, а не шта он хоће – учинио чудо и спремног на борбу и на рат краља угарског Андрију II умирио и учинио да он може чути реч Светог Саве, односно реч Божју и да се два народа помире. А шта онда још рећи? Да миром Светог оца свог Симеона Мироточивог и миром  Христовим Свети Сава одлази и у Египат, и у Бејрут, и на Запад, и на Исток, и свуда где је ишао ишао је носећи мир у себи. Носећи мир Христов, отварао је путеве и градио мостове са свима ма колико они били другачији. Дакле, то је, браћо и сестре, оно што је ген, што је архетип, што је матрица која је у нас уткана. И биће многих који другачије говоре, који себе постављају изван и  изнад Цркве; може бити и данас или сутра у неком новинском чланку који ће рећи: Ево, патријарх, са једне стране, бави се пролазним стварима или, са друге стране, не разуме довољно оно што је пролазно и што је од овог света, заговара демагогију, романтичарско психолошко бежање од стварности овог света. Сигурно да често и не греше и сигурно да су бољи и од вас и од мене, али на нама је да их чујемо, да се молимо Богу за њих, да им праштамо, да тражимо опроштај од њих. Међутим, изнад свега и пре свега на нама је да се држимо Христа, Његових речи, Његовог Јеванђеља и Његових светих и да слушамо њих, а не ове.

Зато, браћо и сестре, данас сам срећан што могу да вас поздравим, да вам честитам нашу  славу и што сам имао прилику да служимо данас и са гостима из Руске Православне Цркве, најпре са Митрополитом волоколамским г. Антонијем, који је ових дана у пратњи оца Николаја Балашова код нас у гостима, да се пре свега заједно молимо Богу, јер Црква је једна и сви смо ми један народ, сви смо ми једна Крв и једно Тело у Христу. То нас повезује, али још додатно: браћа смо по свом биолошком корену, браћа и сестре  смо истовремено историјски повезани једним духом, једном културом, једном православном вером. Зато, благодарећи Патријарху московском који је благословио да међу нама буду његови изасланици, благодарим и Вископреосвећеном Митрополиту волоколамском Антонију. Молим га да нам и он упути две-три речи љубави и утехе.

Преносећи поздраве Светејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, митрополит Антоније је заблагодарио на срдачном и братском дочеку, честитао празник и пожелео мир и благостање српском народу.

[СПЦ]