Нажалост, скоро пола века од ликвидације овог дивног човека мало ко зна за његову жртву. Патријарх Викантије је био стуб јединства и одбране Српске православне цркве током њене окупације средином 20. века. Био је спреман и знао је да то неће моћи проћи некажњено и то се и обестинило његовим свирепим тровањем од стране Удбе, оних којима је дивни патријарх Викантије био највећа препрека у облику живог стуба који су једино тако могли да сруше. У време патријарха Викентија настао је велики политички притисак да се призна тзв. Македонска црква. Сваке године је блаженопочивши патријарх Викентије опомињан од стране режима да се реши питање Македонске цркве, и увек је то одлагао на интелигентан начин, речима: „Ускоро ћемо то питање решити“. И тако од 1950. … осам година.
Према историјским документима, актима, писмима из Синодске Архиве, уследио је захтев македонских свештеника за признавањем самосталности ове цркве са заседања Светог Архијерејског Сабора у мају 1958. и седнице на којој је расправљано о захтеву македонских свештеника да буду постављени као епископи. Наша Црква на челу са патријархом Викантијем је одбила све захтеве македонског свештенства због неиспуњених услова и неканонских захтева, не попуштајући ни по коју цену чак и у безизлазној ситуацији.
Хроника бележи како се Патријарх Викентије одмах након тога „изненада разболео“ (26. јун 1958) и кроз само шеснаест дана упокојио се у Господу (5. јул 1958).
Ако вас занима још оваквих прича, придружите се Принциповој затвореној групи овде, где их можете свакодневно прочитати.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
