ХАШКА конвенција забрањује гађање санитетских установа, али у бомбардовању Крагујевца две бомбе су пале на болницу-шатор коју је подигла мисија госпође Стобарт и у којој су били најновији инструменти за лечење рањеника и од заразних болести. Оно чему је служио овај логор, било је јасно показано великом заставом са црвеним крстом.
Код крагујевачког млина видим и једну кућицу разорену и једног мртвог човека који лежи у башти. Његова мати је опружена на улици. Она није мртва, али је озбиљно рањена отпацима зида који се срушио на њу. Мали брат, рањен у бедра, већ је однесен у амбуланту. Прекопута цркве, у главној улици и пред апотеком, једна мало дубока рупа на калдрми показује да је и овде пала једна бомба. Апотека, кафана поред ње и Талпара оштећене су и сви прозори су разбијени. Барице крви по калдрми доказују да је и овде било погођеног света. Лишће на кестеновима исцепано је и једно дрво је пресечено. Сви зидови уоколо носе трагове од бомбиних парчади. Има само сто и нешто метара од места где је пао пројектил, до куће принца Александра. Извесно је да су њу гађали.
МАЛО даље, у једној споредној улици, пробијена је једна кућа. Једна жена је ту убијена у тренутку кад се умивала. У свему је бачено девет бомби које су убиле два грађанина и једну жену, и раниле 10 грађана. Сазнајемо касније да је један од три авиона који су летели изнад вароши, био оборен од француских авиона са Бањице код Смедерева. Овај атентат на Крагујевац вероватно је аустроугарски одговор на чињеницу да су наши запленили један немачки авион који је преносио пошту из Турске, код Куманова, а исто тако и због тога што су дан раније, француски аероплани бацили бомбе на аустријски аеродром у Оршави и ту убили једног авијатичара и једног војника.
Становништво није било сувише узбуђено, иако је ово први пут да њихова варош прима посету ових ратних справа. Крагујевац није био брањен до тога дана од непријатељских авиона, али то ће већ бити сутрадан.
Официрска менажа налази се у конаку, лепом и великом здању у српско-турском стилу, а које је било резиденција кнеза Милоша. Број гостију у овој менажи много је већи него у Ваљеву. Има много више официра и много више грађанских лица која носе титуле војних чиновника.
Тон који ту влада такође је много званичнији и протоколарнији него што је био у малој вароши на обалама Колубаре.
ВЕЛИКИ председнички сто је на средини, где гордо заседава љубазни, али мало наглуви артиљеријски пуковник Миливојевић. Око њега савезнички војни аташеи, пуковник Фурније, пуковник Харисон, пуковник Артаманов и, касније после уласка Италије у рат, мајор Сола.
Сем тога, ту је мој пријатељ Ди Боше из „Журнала де Женев“ и капетан Јовановић, један љубазан човек, аташиран нарочито страним званичним личностима, али који, поред свега свога својства дипломате у цивилу, није био увек врло дипломатски. Ни војвода Путник, ни пуковник Павловић не посећују менажу.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Према председниковом столу налази се доста столова, заузетих, по хијерархијском реду, од мноштва војних и грађанских лица. Сасвим у дну има један сто где смех никада не престаје, па чак и кад је цела сала јако озбиљна. За тим столом седи Слободан Јовановић, који без предаха сипа своје мале пакости чијом тајном вешто располаже.
С ВРЕМЕНА на време, има свечаних ручкова и вечера кад долазе угледни гости, као Сер и Леди Пеџет, итд., или, опет, кад одлази нека мисија. Тако је био прослављен одлазак мисије шкотских госпођа које су напустиле Крагујевац за Параћин. Те вечери имали смо чак гардијску музику, која нас је увесељавала изабраним тачкама. А свим тим је управљао онај одлични пуковник Антонио Митровић, енергичном руком, каткад мало потежом на велику муку ордонанаса.
Не могу говорити о Крагујевцу а да не поменем „прес-биро“ одељење за заштиту „главног стана“, којим је управљао, као и у Ваљеву, Слободан Јовановић. Ту је он апсолутни господар, то је његова ствар. Он је ту наместио мноштво младих људи и људи зрелих година, који налазе да је лакше држати перо него пушку. Уосталом, они се не служе сувише често својим пером. Они терају шалу и то је готово све што од њих тражи њихов шеф.
У ЈЕДНОЈ малој повученој кући живи и ради војвода Путник са својом десном руком, пуковником Живком Павловићем. Његова астма је још пошла нагоре. Готово стално га потреса мучан и болан кашаљ. Он је често принуђен да остане у кревету, али он продужава да ради дању и ноћу са Павловићем који седи поред кревета као милосрдна сестра. Он готово не прима више никога сем шефова свога штаба. Имао сам ипак срећу да мене прими. Нашао сам се тада пред једним старцем врло, врло болесним, кога једино патриотизам, његово пожртвовање за његову земљу још одржава међу живима. Он сада зна ко сам и говори ми отвореног срца. Слаби звуци његових речи мучно напуштају бледе усне. Стално је приморан да прекида; напад кашља тресе тада ово истрошено тело. Он ми прича све своје зебње, али такође све своје наде. Србија хоће, она треба да живи! Он ме полако прати до излаза готово се више не држи на ногама и, док ја силазим низ степенице, он ми и поред једног новог наступа кашља каже збогом својом руком без меса. То је последња успомена коју имам о овом човеку, човеку који је био херој самоодрицања и мученик. Нисам га више видео.
ДАНАС, после дугог изгнанства у пријатељској земљи, његово тело почива у родној груди у београдском гробљу. Ишао сам тамо на хаџилук и нисам могао да се уздржим да не помислим да место за овај гроб није у овом баналном гробљу. Његово место било би на једном од највиших врхунаца српске отаџбине где би његов ковчег, изложен слободном ваздуху, сунцу и бури, могао посматрати све оне земље за које је војвода Путник живео, патио се и умро.
Духовна атмосфера у Крагујевцу није више иста као у Ваљеву. У Ваљеву још се било у пуној акцији. Успеси и недаће низале су се и човек није имао времена да мисли даље од сутра.
Поврх тога, одушевљење првих дана било је још живо. Француска, Енглеска, Русија биле су се дигле да бране право и слободу. Такви савезници нису могли пустити да се прегази Србија. И заиста, била је Марна која је допуштала све наде. Од тога доба, рат се преобразио на француском фронту у рат отпора, рат кртица, где се напредовало или уступало само по десетак метара. У Русији, после два знатна успеха, почела је црна серија где не само што је био изгубљен сав добитак, већ је непријатељ дубоко продро у руску земљу. Варшава је већ била у рукама Немаца. На српском фронту, после незаборавног Поћорековог пораза у децембру 1914, била је неактивност, отежана тифусном заразом која је десетковала војску и грађанско становништво.