Европски парламент је позвао пет држава чланица ЕУ да признају независност Косова јер им то већ дуже време предствља проблем, а покушавају и да демонстрирају снагу нове администрације. Не верујем да ће нека од држава променити мишљење јер то њима самима не би ишло у корист, сматра Стевица Деђански из Центра за развој међународне сарадње.
Позив државама чланицама ЕУ које нису признале самопроглашену независност Косова да то учине стигао је у оквиру нацрта извештаја Европског парламента о Косову. Да подсетимо, самопроглашену независност Косова нису признале Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка и Кипар.
Пецају подршку Америке и покушавају да искористе ситуацију
„Европски парламент већ дуго времена нема ту политичику снагу која би могла да изгура ове жеље. А са променом адмнистрације у Сједињеним Америчким Државама коју очекују, одлучили су се на овај потез, у нади да ће добити и јачу подршку из Вашингтона“, каже Деђански.
Овај апел из ЕП, наводи наш саговорник, можемо везати и за чињеницу да европске институције поново желе да се врате на политичку сцену, и то не само на Балкану, него и шире. Па и овом иницијативом хоће да се наметну на тој глобалној арени.
„Фактички, они желе да у међународној сфери буду прихваћени као равноправни партнери великих сила. Што је из садашњег угла немогуће, пре свега због продубљених несугласица које постоје и унутар саме Уније“, додаје саговорник Спутњика.
Апел ЕП осуђен на пропаст
„Ниједна држава Европске уније која није признала Косово неће због њиховог новог апела променити мишљење, из простог разлога јер имају своје унутрашње проблеме, као што је, на пример, случај Шпаније са Каталонијом. Да не помињем кршење међунардног права које вуче са собом признање бесправног сецесионизма“, наводи Деђански.
Иначе, ово није први пут да се из ЕУ чују гласови који сматрају да пет држава које нису признале Косово, заправо сметају даљем процесу дијалога између Београда и Приштине, и да због тога од њих траже да признају Косово.
Ограничене моћи ЕП
Европски парламент је, иначе, једина непосредно бирана, парламентарна институција ЕУ. Заједно са Саветом ЕУ, чини дводомну законодавну грану институција Уније и описиван је некада као једно од најмоћнијих законодавних тела на свету. Иако данас нема ту политичку снагу.
Парламент и Савет чине највише законодавно тело унутар Уније. Међутим, њихове моћи су ограничене на овлашћења која су земље чланице пренеле на Европску заједницу. Стога, Парламент има мало утицаја на области политике које су земље чланице задржале.
За разлику од већине националних парламената, Европски парламент нема право законодавне иницијативе, и иако је он „прва институција“ ЕУ (која се прва наводи у Уговорима и има церемонијално првенство над свим моћима на европском нивоу), Савет има веће моћи у областима законодавства). Европски парламент и Савет ЕУ су у суштини два дома у дводомној законодавној грани власти у Европској унији, при чему је законодавна моћ званично једнако подељена између оба дома.
Посредан утицај
Парламент има и значајан посредан утицај, кроз необавезујуће резолуције и саслушања у одборима, као „свеевропска говорница“ пред хиљадама новинара базираних у Бриселу. Ту је и посредно дејство на спољну политику, пошто Парламент мора одобрити сва давања за развој, укључујући и она ван граница Уније. На пример, подршка за реконструкцију послератног Ирака, или подстицаји за заустављање иранског нуклеарног развоја морају бити подржани у Парламенту. Подршка Европског парламента је такође била неопходна за договор о размени података о путницима на трансатлантским авионским линијама са САД. Моћи Парламента су прошириване сваким новим уговором ЕУ. Ове моћи су превасходно одређиване кроз законодавне процедуре Уније.
Шест странака две доминантне
Најснажнији акт ЕП је регулација (наредба), акт или закон који је непосредно примењив у целости. Затим су ту директиве које обавезују земље чланице на одређене циљеве које морају испунити, што оне чине кроз сопствене законе и стога имају маневарског простора у одлучивању по њима. Одлука је инструмент који је циљан на конкретну особу или групу и непосредно је примењин.
Постоји и документ који не прати уобичајене поступке, наиме „писана објава“, слична „предлогу раног дана“ у вестимнстерском систему. Ово је документ који предлаже до пет чланова Европског парламента о предмету који је унутар активности Европске уније и који служи да покрене дебату о том предмету. Објава се поставља изван улаза у салу за пленарна заседања, где је чланови могу потписати, и уколико је потпише већина чланова, она се прослеђује Председнику Парламента и објављује на пленарном заседању, након чега се прослеђује сругим установама и формално бележи у записницима.
ЕП чини шест партија, односно колиција, али с обзиром да Европски парламент не саставља владу у смислу традиционалног парламентарног система, његова политика се развила више по линијама консензуса него по линијама партија и коалиција у борби за владавину већине. Заправо, током већег дела његовог постојања, Парламентом је доминирала велика коалиција Народњачке и Социјалистичке партије.
