Она је мала и то је лоше. Али она постоји, и то је добро. Добра страна вишеструко надилази лошу. Објашњењу те чињенице посвећен је овај кратки текст. Ко је хранио, пазио старе у давна времена? Ко их је чувао за сву дугачку и несхватљиву историју, која се накупила нама иза леђа? При потпуном одсуству појма ”пензија”, и при одсуству макар и мисли о њеној могућности. Задивљујуће, али старе људе су хранили и подржавали они, кога су ти стари изродили и васпитавали за време своје младости. Покушајте да проникнете у ту кошмарну фразу.
Савременом човеку је сушно неопходан лични простор. Нека је он скроман по квадратури и дизајну, али нек је личан. Раније је било другачије. Деца су пузала по поду кућерка, бака се шћућурила поред топле пећи, жена се занимала баштенским пословима, муж је радио у пољу. Отприлике тако некако. Сви су били тамо, заједно, и не треба тврдити да су сви уживали у том бедном кућерку, али су сви имали стрпљења једни за друге. Ниво заједничих потреба био је озбиљно низак, што је био одраз општег сиромаштва. Добро, нека буде скромности. Данас је слика потпуно другачија.
У МИЛОСТИ И НЕМИЛОСТИ ЕГОИСТА
Данас је сваком потребан лични простор, мала сума новца за кефир и лекове, мали мобилни телефон и малчице слободног времена. Све је мало, али је све лично. Заједнички живот у коме се сударамо на вратима купатила, или на вратима рерне у кухињи, носи са собом јасну слику казне за знане и незнане грехе. И замислимо… Замислимо на тренутак да нас у дане часне старости хране и поје баш она деца и унуци, које смо ми васпитавали, родили и учили. То је стварни кошмар. Кошмар, који директно зависи од квалитета љиховог васпитања и сазревања. Кошмар који, наравно, не погађа све, али погађа већину.
Добро, још је ту моје дете, мој син, синчић, моја крв. Скуваће чај. А ако је ту снаја? Или зет? Дати мало хлеба, поправити јастук, просути садржај ноћне посуде (и такве ствари нас очекују), позвати доктора, казати коју добру реч. Страшно је и замислити колико тога се може чути и видети у једном погледу! Озбиљно се тресем, као да сам коњ кога на ливади грицка обад, игра ми сваки мишић у телу при самој помисли на то, какав је то ужас – у годинама беспомоћне старости пасти на милост и немилост тих егоиста, које си ти сам родио и лоше васпитао!
Милиони људи у разним државама и на разним континентима дочекивали су старост и чекали да се сретну са смрћу на рукама млађег поколења без икакве помоћи од државе. Због тога сам мишљења да сваки разговор о малој пензији треба бацити на место где не сија сунце. Пензија је мала (што је лоше), али она постоји, што је невероватно добро. Стари људи су одувек и свуда били и остали гунђала, и обожавају да ропћу. Ако их послушате, доћи ћете до закључка да је некада, док су они били млади, био рај на земљи. Из неког разлога – и у том ишчезлом рају они су били незадовољни у гунђали су.
РАЗМИСЛИМО НА ТРЕНУТАК
И данас их жуља цела ситуција. Али предлажем да, у медицинске сврхе, свако од гунђала на тренутак поразмисли на тему да је пензија нов историјски појам. Милиони људи у разним државама и на разним континентима дочекивали су старост и чекали сусрет са смрћу на рукама млађег поколења и без икакве помоћи од државе. У Грчкој, Риму, Египту, Кини било је тако. И у Русији је било тако. Познавати и ту страну живота, и понекад размишљати на ту тему, било би веома корисно за све нас. Па макар и док чекамо у реду за своју малу пензију.
Још вас молим да примите к знању да ме није пензиони фонд наговорио да напишем овај текст. Нагнала ме вечна раздраженост и роптање савремених људи, који живе много боље од онога што заслужују, али никакву благодарност за то не показују, ни Богу ни људима. Већ само ропћу и ропћу, у потпуном и незаслуженом убеђењу да заслужују нешто боље и лепше.
Од те исте болести болују и млади, болесна су нам и раздражена деца, а заражени су њоме и зрели људи. Њима, који седе на клупама не примећујући раку испод својих ногу, хтео бих да дам један савет: макар један пут у животу представите себи да пензија уопште не постоји. Нема и тачка, а све што вам је у животу потребно добићете из руку ваше деце, коју сте васпитали и извели на пут. Васпитаваних лично с ваше стране. Покушајте само да замислите такву ситуацију! И престаните са жалопојкама.
Андреј Ткачов
Превео Зоран Драгановић
Извор: standard.rs
