(Црногорско питање по Љубомиру Филиповићу)
Зарад лакшег сналажења ток текста је подељен на четири целине: Контекст, Терминолошке урвине, Три пута етнонационалних Црногораца и Љубов пут
Контекст
У саопштењу локалног одбора „Грађанске иницијативе 21. мај“ из Херцег Новог након протеклих председничких избора у ЦГ каже се:
„Иако је Херцег Нови домаћински град свих њених грађана, прваци града згазили су принцип једнакости свих, и својим ријечима и дјелима наслонили се на политику коју преко три деценије пропагира ДФ и СПЦ – стварања једнокрвне и једновјерске средине. Мандат за овакво дјеловање Херцег Нови није дао Катићу, а са друге стране политички је непоштено и опасно град различитости униформисати и паковати у дио српског света.“ [1] (болдовао П.Г.)
Дакле, не сме се град различитости (а Херцег Нови то јесте), унификовати једнокрвним и једновјерским српством и паковати у Српски свет (иако се већина становника тог приморског градића изјашњава као Срби), јер је то, побогу, црногорски град, па се грађани других вера и нација осећају дискриминисани. Срби из ХН су грађани ЦГ, зар не? Стеван Катић је и њихов председник, зар не? Због чега онда не би смео са својим суграђанима прославити победу кандидата за кога су већински гласали и они као српска заједница и он као председник чија је партија (Демократе) јавно подржала Јакова Милатовића?
„Једино црногорски представници су избачени из црногорске владе (Дритана Абазовића)“. [2]
Ове речи је изрекао Андреј Николаидис на скупу „Цетињски форум: Отворена Европа или затворени Балкан“, мислећи на Рашка Коњевића и Ранка Кривокапића, двојицу министара из СДП-а, чланове мањинске владе Дритана Абазовића коју је подржавао ДПС (партија Мила Ђукановића). Две болдоване речи „црногорски“ и „црногорско“ имају различито, на овом месту не и радикално супротстављено, значење, и то је у неком смислу главна тема овог текста.
„Процрногорско у добром смислу“ [3]
Као трећи оквир контекста овога текста наводим индикативне речи историчара Бобана Батрићевића изречене у емисији „Другачија радио веза“. Израз “процрногорско у добром смислу“ (те речи) уз коментар водитеља емисије Дарка Шуковића о „Црногорцима из ЦГ које је Београд врбовао и претварао у јаничаре“ је ефектан и зато сам га забележио. Батрићевићев израз сугерише да постоји и процрногорско у лошем смислу те речи.
„СПЦ утиче на дезинтеграцију националног идентитета Црногораца“ [4]
Ове речи Љубомир Филиповић је изговорио на Цетињском форуму, и са њима ћу завршити политичку контекстуализацију. Примећује се да појмови идентитет, српско, црногорско, национално/националистичко – доминирају у овом уводу. Доминирају и у наративу Љубомира Филиповића. Да не бих остао недоречен, због људи који нису довољно упућени у проблематику, експлицираћу – појмови „Црна Гора, Црногорци, црногорство, црногорско“ су двосмислени, да не кажем вишесмислени. Сваки од њих има другачије значење данас, пре десет или пре сто година. „Црногорско“ у „црногорска влада“ не значи исто што и „црногорско“ у „црногорска нација“. „Црногорско“ када га, идентификујући се са њим, изговори владика и митрополит Јоаникије, не значи исто као када „црногорско“ изговоре Љубо Филиповић или Милорад Поповић. Једна реч има два, не само различита, већ опозитна значења.
Љубомир Филиповић је црногорски политиколог, политичар (бивши члан СДП-а), колумниста (тренутно аналитичар портала CDM) и оснивач покрета „Грађанска иницијатива 21. мај“. У овом тексту скицираћу његов предлог за решење „црногорског питања“. По мом скромном суду он је, уз Живка Андријашевића, Милорада Поповића и Миодрага Перовића, најважнији савремени идеолог националних Crnogoraca. Три пута којима се крећу национални Crnogorci данас, трасирана су идеологијом која је јединствена по основним начелима, али постоје разлике у начину на који се та идеологија испољава и остварује, како се њени циљеви намеравају остварити у реалном политичком тренутку и процесу. Филиповић сажима та три пута у један, отклањајући недостатке својих претходника. Пре него што пређем на црногорску идеологију Љубомира Филиповића, мораћу поред реалполитичког контекста да наведем и појмовни, односно терминолошки.
Терминолошке урвине
Најпре неколико терминолошких, условно речено, смерница:
Народ – предмодерна категорија, заједница која дели вредности, али несвесно
Нација – модерна политичка заједница људи који имају свест о јединству
Национално – односи се на нацију у здравом смислу
Националистичко – лоше форме национализма (шовинизам, култур-расизам, нацизам)
Етничко – везано за етнију, народ, порекло, језичко, религијско, историјско, обичајно
Грађанско – везано за државу као институционални оквир заједнице
Етничка нација – етнија као темељ нације
Грађанска нација – држава као темељ нације
Национализам – идеологија која заснива (утемељује) нацију
Родољубље – љубав према нацији (роду)
Патриотизам – љубав према патрији (држави)
Ти нијеси Србин, ти си Посрбица или фалсификовани Србаљ!
Ти нијеси Црногорац, ти си Милогорац, Монтенегрин, конвертит!
Овако почињу лекције из политичке филозофије. Није ми намера да улазим у детаљније поделе национализма, али морао сам да фиксирам неколико базичних појмова. Шта је црногорски национални интерес? Шта је национални идентитет Црногораца? Да ли је Црна Гора грађанска држава? Јесу ли Срби и Crnogorci народи или нације? Ако су нације, какве су то нације?
Црна Гора је и подељена и полусуверена држава, и то је не разликује од многих других земаља, па и Србије. Мале државе обично имају ограничен суверенитет, а још је већа невоља ако су подељене. Међутим, није свака подељеност иста. Србија је подељена на Србе и другосрбијанце. Та подела је озбиљна и дубоко укорењена, али није највећи тег србијанског друштва из два разлога – јер су другосрбијанци утицајна, али малобројна групација и зато што је територијални проблем око статуса Космета највећи проблем србијанског друштва. Подељеност Црне Горе је особена јер постоје поделе изнад појма црногорског, а не унутар њега. Као што је горе наведено, значење било чега чему се придодаје придев „црногорско“ је различито.
Као дипломирани мастер филозоф заинтересован за питања филозофије историје, пасионирано посматрам политичке процесе. Запало ми је за око следеће. Код Срба и Руса, етничких нација чије државе важе за ауторитарне, постоје неке интересантне уврежене дистинкције. Срби имају разлику српско/србијанско. „Српско“ се односи на нацију (на етничке и националне Србе), „србијанско“ на државу (на све грађане државе Србије). Оставимо овде по страни, што је та разлика искоришћена од непријатеља да своде све српско на србијанско, јер то тренутно није тема. Код Руса имамо дистикцију руско/расијско, где се први придев односи на етничке Русе, а друго на све грађане Руске федерације. Ово што имамо код Срба и Руса као етничких нација немамо код Американаца и Француза као грађанских нација. Код грађанских нација нема ни потребе за овим раздвајањем јер су код њих етничке (традицијске, религијске) компоненте усисане/асимиловане у односу на принцип „држављанство=нација“. Код грађанских нација сви држављани једне државе су припадници те „државе-нације“ јер је код грађанских нација држава исто што и нација. Сви држављани Француске су Французи, без обзира да ли потичу из Марока, Пољске или Србије. Исти је случај са Американцима, односно држављанима САД-а. Да овде укључимо балканске народе. У постјугословенском периоду у неким балканским државама постоје људи који заговарају грађански принцип. Црна Гора је уставно дефинисана као грађанска држава и то грађанско форсирају етнички Црногорци, а у БиХ неки Бошњаци прижељкују успостављање грађанске државе. Веома је индикативно да нације које су по свему (језику, обичајима, историји) налик Србима и Русима заговарају стварање грађанске државе (државе нације) налик Французима и Американцима? Због те нелогичности се понекад шаљиво питам зашто не постоје Хрватијанци, Црногоријанци или Боснијанци? Не може се од етничке нације правити грађанска исто као што се не може од дрвета правити гвожђе! Искуство Југославије и Југословена појачава овај аргумент. У БиХ-у је то очигледије него у ЦГ, јер тамо постоје три јасно диференциране нације – Бошњаци, Срби и Хрвати. Прављење грађанске нације Босанаца или унитарне републике тамо је дословно заговарање стварања дрвеног гвожђа, очигледно насиље над стварношћу и здравим разумом, и утолико чуди што ту опцију заговарају неки од најшколованијих Бошњака (проф. др. Златко Хаџидедић). У Црној Гори случај је мање видљив, али ништа мање чудан и занимљив. Тамо је појам „грађанско“ света реч, а ја тврдим да је то оруђе/алат за дисциплиновање и гетоизацију Срба и успостављање грађанске нације Црногораца, који су се до сада профилисали као етничка нација. То је задатак Љуба Филиповића и на њега ћу се детаљно вратити касније. Не може се правити грађанска нација у 21. веку, не могу је правити нације које су већ профилисане, а све то у оквирима националних и државних ентитета који су прошли другачију историју у односу на Француску и САД. Утолико појмови као што су цивилизацијски заокрет или цивилизацијске вриједности у ЦГ према НАТО вриједностима делују урнебесно смехотресно. Као уосталом и сам појам НАТО вриједности. Не могу се преписивати закони из ЕУ и имплементирати у нашим државама. Могу, али то изгледа вештачки и бљутаво, као привезак, а не природни део једне органске целине институција каква је држава. Друштвени односи, културни обрасци, обичајност и политичка историја – то је нешто што се не може игнорисати при креирању једне државе и једног друштва. Што рече недавно генијални Зоран Ћирјаковић „Црна Гора и Авганистан су два ока у глави“, алудирајући на сличност тих културних образаца.
Често у Србији чујем изразе „Црногорци“ или „црногорско“ који унификују све везано за државу/територију/област звану Црна Гора. То је замрзнута или наслеђена свест која не прави никакву разлику између Амфилохија Радовића и Јеврема Брковића. Већина Србијанаца не препознаје разлике унутар тог црногорског јер је за њих црногорско оно што долази из ЦГ. То је, бар што се тиче српских националних интереса, и добро и лоше. Црну Гору Срби доживљавају као свој историјски топоним, као територију и државу где одвајкада живе Срби. Отуда потиче један од највећих српских песника Његош и српска спартанска хајдучија која се фајтала са Турцима (да мало релаксирам тон текста). Међутим, људи доживе шок када сазнају да постоје не само они Црногорци који су необични Срби (јер је та подвала српском народу некако и прихватљива), него постоје и они Црногорци који уопште нису Срби и који су Србима отприлике оно што им је био и што им и данас јесте Фрањо Туђман. Да прецизирам, не само национално другачији, него недобронамеран, неко ко жели да их очисти и сведе на декор суштински непостојеће грађанске републике.
Ја ћу, онако како сам то и до сада радио, у стилу компромиса и добрих намера, а све док се та ствар око именовања и разграничења не реши, те две скупине именовати као Црногорци (Срби из Црне Горе) и Crnogorci (национални Црногорци, они који се дистанцирају од Срба). Иако има оних који сматрају да црногорски Срби треба да се одрекну појма „црногорство“ јер је он трајно везан за антисрпско црногорство, сматрам да обе заједнице имају право да себе вежу за тај појам. Бољих појмова или неке нагодбе нема. Звати Србе из ЦГ Посрбицама или фалсификованим Србаљима је увреда за њих. Звати ове друге Милогорцима или Монтенегринима је увреда за њих. Обе ове групе, као и она трећа између њих (условно речено назовимо је групом Миодрага Лекића) себе називају Црногорцима, али под тим подразумевају три искључиве ствари (идентитета, система вредности). Први црногорство третирају као завичајно-менталитетску карактеристику, други као национално-етничку, а трећи кажу „легитимно је да постоје они који имају српску националну свијест и црногорску државотворну свијест“. Управо је овим речима Миодраг Лекић (у емисији Релативизација Љиљане Смајловић) лапидарно изразио идентитетску шизофренију савремене Црне Горе. [5] Једном реченицом је обухватио више од века идентитетских превирања. Да ли држава ствара политичку нацију или нација као народ (етнија) ствара државу? Ова фундаментална дилема модерне политичке филозофије решена је кроз дистинкцију грађанска нација/етничка нација. Додамо ли јој Тенизову дистинкцију између друштва и заједнице, посебно важну за случај Црне Горе због малобројности, можемо, без имало бојазни да ћемо погрешити, рећи да је и појмовно и реално Црна Гора тренутно у идентитетском стању које је најбоље именовати као „не зна се ко пије, а ко плаћа“.
Три пута етнонационалних Црногораца
Након ове подуже уводне припреме, нећу детаљисати и експлицирати нијансе у овом делу. Ову тезу нисам до сада нигде пронашао, ја је формулишем онако како видим стање ствари, а с обзиром на тему којом се бавим.
Постоје три стратегије црногорског питања персонификоване деловањем тројице crnogorskih интелектуалаца:
Миодраг Перовић (професор математике, оснивач Вијести и Монитора) – чекамо да вријеме ријеши тај процес, мутимо воду и ловимо у мутном. О њему сам писао у тексту Кување црногорске жабе. [6] Иако стар и на заласку каријере, иако је све радио стихијски, иза њега је беграунд великог успеха – његови медији и Либерални савез ЦГ успели су да преведу ДПС од просрпске партије у индипендентистичку. Он је један од неколико најзаслужнијих појединаца за независност ЦГ. Перовића су од 2020. године његови суверенистички саборци из 90-их прогласили за издајника.
Мијо Поповић (писац и издавач са Цетиња) – утичемо културно на свијест људи путем књига и текстова (ОКФ, ФЦЈК, АнтенаМ) и навијамо за ДПС – тако преводимо Посрбице у Црногорце и остварујемо доминацију. Његова стратегија коинцидира са оном Дарка Шуковића о којој сам писао у тексту Убијање живе истине. [7]
Живко Андријашевић (историчар, професор на универзитету ЦГ, бивши саветник Мила Ђукановића) – не идемо на то да „од избора до избора, од пописа до пописа, за новац, радно место/неку добит“ преводимо људе из једног корпуса у други јер је то краткотрајна мера. Не радимо на квантитету (величини, броју) свог корпуса тако што краткотрајно преводимо људе из друге групе у своју јер је тај квантитет нестабилан. Радимо на на квалитету наших институција и нашег система вриједности, и тако дугорочно привлачимо људе да слободно приступе у црногорски корпус.
Пошто о његовој стратегији нисам писао раније, наводим његове речи у целости:
„У традицији и свијести ових простора и људи, постоји осјећај блискости са Црном Гором, али не и довољно развијена свијест о јединству. У другој половини XX вијека покушано је да се ова разнородност црногорског друштва нивелише националном интеграцијом, али то није дало жељени резултат. Дефинитивно, Црна Гора се састоји из два дијела. И то је константа коју морамо прихватити као стање ствари, а не инцидент.
Једино што ће се стално мијењати, јесте однос између ова два дијела Црне Горе, односно мијењаће се њихова величина и превласт. С тим у вези, многи мисле да је рјешење ,,црногорског питања“ у томе да придобијете оне из сусједног табора, преведете их у свој и тако остварите доминацију. Сматрам да је то погрешно. Доминација се, у овом случају, остварује једино квалитетом и супериорношћу вашег блока, а не довлачењем у њега преобраћеника из супротног. Зато је важније радити на квалитету сопственог блока, него на дискредитацији супротног. Код нас то није тако.” [8]
Или на другом месту:
„Идентитет није број, идентитет је квалитет (…) Доминацију нације у Црној Гори неће одредити број него квалитет њене елите (…) Свијест људи је јако тешко промијенити и ту уопште не значе чињенице и истина, јер многи идентитети не почивају на истинама (…) Циљ једног друштва је да ствара амбијент у којем ће се обликовати идентитет, а не да врши пропаганду идентитета.“ [9]
Све три групације се слажу око, прилично спорне, али њима прихватљиве верзије црногорске истине. Државу смо повратили, али друштво је и даље нестабилно и заробљено митовима који су у ЦГ убачени из Србије. То се дешава од половине 19.века. Оно у чему се не слажу јесте начин на који треба успоставити доминацију. Наметања су краткорочно ефективна, али дугорочно контрапродуктивна. Наметање симбола независне државе то јасно показује. Имамо државу, ајде да је изградимо као грађанску и мултиетничку. И док једни државу заснивају на историјским пребирањима, други се везују за савременије митове – институцију грађанина и грађанске нације – што је по мом мишљењу још горе, јер је та митоманија уху грађана и духу времена ближа, али ништа мање неутемељена од ове историјске. Недавно је Оливера Комар, професорица на подгоричком ФПН-а, закључила један свој текст речима:
„Грађанска држава је једини модел политичког уређења који Црној Гори и свим етничким, вјерским и језичким групама које у њој живе омогућава опстанак.“ [10]
Ово у БиХ-у заговарају Сенадин Лавић и Реуф Бајровић, абдејтоване верзије Хариса Силајџића! Разумем ја жељу и БиХ и ЦГ да буду као Француска, али то логички није могуће у овом односу снага. Могуће је физички, на начин Фрања Туђмана или да појмовима као што су „грађанин“ или „геноцид“ кроз време остварите доминацију. Све три горенаведене групације заговарају доминацију једних над другима, асимилацију, наметање историје и правила, а истовремено грађанску државу једнакоправних грађана!!! Јел ви мислите да смо ми сви малоумни?!
Грађанска држава се овде може заменити разним метафорама – мутна вода, метафизичка измаглица, дрвено гвожђе, мирна Босна и слично. Питао сам професорку Комар да објасни свој концепт грађанске државе и питао сам је колико Срба ради на Факултету политичких наука у Подгорици. Није се удостојила да одговори, али је зато оптужила Дејана Јовића за „латентни национализам“. Није Јовић латентни националиста, него сте ви параноици који у свему видите великосрпски пројекат (Иначе, један сам од ретких Срба који је написао и устврдио да никада није постојао српски национализам онако како су га из региона пројектовали, али о томе другом приликом). Знате, у грађанској држави се не намећу симболи, не гетоизира се једна етничка група, историја се не третира као „шведски сто“, итд. Србија ће престати да се меша у питања ЦГ онда када допустите Србима да буду Срби, да буду равноправни са другима, када их не будете асимиловали и када не будете угрожавали СПЦ.
Онако како су Миодрага Перовића и круг око њега прогласили за издајнике, тако су људе попут Живка Андријашевића маргинализовали. А постоји и она трећа групација људи који се изјашњавају као Crnogorci (Миодраг Лекић, Небојша Медојевић, Милан Поповић) које су прогласили конвертитима и не сматрају их делом свог националног корпуса. Ко то чини? Група окупљена око Милорада Поповића и Дарка Шуковића, тренутно најутицајнија, али и најрадикалнија у тој нацији. Њој припада и нациста Миодраг Бајковић, о коме сам писао у тексту Истрага Посрбица. [11] Управо је ова група одговорна за то што се појавила теза о два супротстављена национализма у Црној Гори, коју су „патентирали“ Милан Поповић у Монитору [12] и Срдан Косовић у Вијестима.[13] И управо је та екстремистичка црта, коју генерише оптерећеност историјом, оно што Љубомир Филиповић настоји да елиминише из црногорске идеологије.
Љубов пут
Три претходно скицирана пута полазе од исте претпоставке – подељеност у ЦГ постоји и наш је задатак да опстанемо, узмемо власт и успоставимо одрживу ЦГ у којој ће утицај Србије и српског народа слабити и постати миноран.
У наставку ћу анализирати црногорску идеологију онако како је види и брани Љубомир Филиповић. Од извора ћу користити све што је Филиповић изрекао у медијима и написао на порталима Вијести и ЦДМ или на Твитеру, а посебно сажето изразио у два текста – Постоје ли вишенационалне нације? [14] и Што сад? Цртице за даље друштвено-политичко деловање. [15]
„Сад кад смо се ријешили Мила и ДПС-а, више нема прича о идентитету. ДФ је само бранио српски народ који је био прогоњен под бившим режимом. Видите сад како се не баве тим причама“ – твитнуо је иронично Љубомир Филиповић 24.04.2023, [16] алудирајући на тезу коју поједини политичари провлаче доста дуго, а у задњих неколико година то посебно раде УРА и ЕС: ДПС нас је завађао и владао, а истовремено нас је пљачкао, постављао своје људе у судове, убијао новинаре, шверцовао цигарете и дрогу, давао тендере и послове својим тајкунима, делио станове својим функционерима. Људи су презасићени националним тензијама и жељни бољег живота. Хајде да решимо проблем са СПЦ и да спустимо тензије, да се бавимо животним питањима, а не овим небитним и споредним, читај идентитетским. Чим се економија поправи, људи ће престати да се баве и занимају идентитетом, симболима, прошлошћу и поделама, и почеће да живе реалан живот. Као да овај идентитетски аспект живота није реалан. Ајде што ту апсурдну тезу изговарају двојица младих економиста, Спајић и Милатовић, они можда због младости и образовања не разумеју та питања до краја, али када тако нешто изговори доктор политикологије Абазовић, ту се нешто не уклапа. Једноставно је, бољи живот не подразумева само већу плату, бољу гардеробу, више путовања, могућност подизања кредита и ефикасан безбедносно-судски систем. То су нужни услови, али нису довољни – да се филозофски изразим. Бољи живот подразумева част, достојанство, радост, поштовање и самопоштовање, могућност да се развијаш онако како мислиш да треба, да слободно изразиш своје ставове, да ништа не „бацаш под тепих“, да тебе нико и ти никога „не гледаш попријеко“. Другим речима, од идентитетских питања се, тамо где она нису заснована на прави начин, не може побећи преко рецепата америчких шерифа типа Габријела Ескобара и других светских емисара. Она ће се јављати јер је то тако по природи ствари, по структури друштвене стварности, зато што су фундаментална, колико год их потискујеш она ће избијати на површину.
Идентитет јесте тема и биће тема. Сви траже „путоказ ка општеприхваћеном идентитету“ и желе да „ставе тачку на идентитетска питања“. Неки се хватају „беспућа историје“, неки „економских питања“, а неки као Филиповић модерних политичких и политиколошких стратегија. Он је у групи са Златком Вујовићем, Оливером Комар, Немањом Батрићевићем, Данилом Калезићем и људима који баратају савременим политиколошким оруђима, истраживањима и процентима.
„Црна Гора мора да изгради и заокружи своје националне институције. Црногорци морају да креирају и гаје политику идентитета, али на здрав начин.“ пише Филиповић у тексту Што сад? Цртице за даље друштвено-политичко деловање. Предлажући реорганизацију црногорске политичке сцене кроз здраве леве покрете, он сугерише да те леве позиције не треба да се ограђују од црногорског грађанског национализма. Филиповић је одавно свестан да се национализам, све екстремнији, појавио међу етнонационалним Црногорцима, али је исто тако свестан да та реч носи негативан призвук. Због тога заговара грађански црногорски национализам, како би грађанским ублажио негативно значење које појам „национализам“ изазива код једног дела јавности. Други начин на који ублажава негативно дејство национализма је став да Црногорци „не смеју дозволити да их представљају као екстремисте.“ Екстремизам је на Балкану резервисан за Србе, зар не?!
Грешка је што неки „чувари“ црногорског идентитета покушавају да креирају исти имитирајући погрешан српски модел.“ – сматра Филиповић у тексту Постоје ли вишенационалне нације?. „Чувари црногорског идентитета“ су људи које сам претходно сврстао у групу Милорада Поповића. Они „идентитетско утемељење и одговоре на идентитетске недоумице траже на погрешном мјесту“, тамо где га наводно траже Срби – у прошлости и историји, јер се на тај клизави наратив препирања око прошлости лако накаче псеудонаука и теорије завере, и добије се идентитетски сатараш свега и свачега. На страну стављам, али морам да поменем, то што као пример утемељења српске нације Филиповић узима Деретића и тезу о „Србима као народу најстаријем“, јер је то грешка која води у шовинизам.
Филиповић прави разлику између народа и нације, у овом случају прецизније је рећи између „народа као етничке нације“ и „државе као грађанске нације“. Та два принципа су оштро супротстављена у балканском чворишту. Он сматра да је решење идентитетског проблема у ЦГ у „раздвајању етничког од националног и везивању (изједначавању) националног са државним (држављанством)“. (парафразирао сам)
Да се филозофски изразим, грађанско је синхроно-структурно, етничко је дијахроно-историјско. Да бисмо се ослободили историје, треба да се ослободимо етничког. Не иде то тако, није историја само оно што се изрази, о чему се препуцавају Новак Аџић и Александар Раковић. Није то коров који ископаш да би биљка расла. Много је дубља, укорењенија и отпорнија припадност етничкој нацији, него некој која се тек назире.
„Националност и држављанство су скоро свуда изједначени термини.“ – пише Филиповић. По том моделу све етничке нације у једној држави се утапају у грађанску нацију државе па су према томе „етнички Бошњаци или Словаци који живе у Србији“ национални Срби исто онако како су то етнички Срби, зато што их „везује иста судбина и исти интереси у оквиру реалности која се зове живот у оквиру истих граница једне државе.“ Контраверзно, али истинито – сматра Филиповић.
Постоји овде више проблема, на које би Љубомир Филиповић требало да одговори.
Прво, хоћете да бришете етничке нације и успостављате грађанску нацију, а уопште не узимате у обзир стање ствари и историју тога што постоји данас. Раздвојити етничко од националног по Филиповићу значи отприлике гумицом обрисати етничко. Шта ћемо са тиме што већ постоје етнички Црногорци и етнички Срби? Етничким Црногорцима је прихватљиво да уђу у заједницу грађанских Црногораца, али зашто би то било прихватљиво етничким Србима? Чиме их је то држава Црна Гора привукла себи? Шта је то српско у њој равноправно са црногорским, бошњачким, хрватским или албанским па да Срби похрле да се са њом идентификују и кажу „овде ја нама добро, можемо да будемо Срби и да волимо Црну Гору“. Питајте своје суграђане Србе шта им смета, господине Филиповићу. Питајте Бошњаке у Србији јесу ли Срби или су Бошњаци и Србијанци?!
Реторичко питање има ли етничких и грађанских Француза или Американаца је верзија оног питања из првог дела овог текста – зашто нема Хрватијанаца или Црногоријанаца? У Америци се Американац коме је отац из Америке и Американац коме је отац из Африке или Мексика третирају исто јер је Америка млада нација, све и да хоће не може да иде дубоко у историју и тамо тражи своје утемељење.
Филиповићева „Ми смо сви у Црној Гори једна нација (грађанских Црногораца) без обзира на етничко поријекло“ је кукавичје јаје. Зашто? Зато што већ постоје етнички Црногорци, чија је идеологија изразито антисрпска. Форсирање грађанског Црногорства значи асимилацију и превођење етничких Срба у етничке Црногорце (антиСрбе) под капом грађанског црногорског национализма свих вјера и нација. То је и у језику неодрживо, а камоли у националном осећају, идентификацији и институцијама. Много пута сам чуо да етнички Црногорци када помињу придев „црногорско“ морају да додају „ође мислим на све грађане Црне Горе, а не само на нас Црногорце.“
Грађанско црногорство се ослања на „географски етноним и свој мит везује за државу“, што је по Филиповићу начин да се укроти вулкан историје који куља испод питања о том државотворном миту и том географском етнониму. Врло индикативни појмови су „географски етноним“ и „мит о држави“, уз сугерисање на фузију левице и национализма, све скупа ме асоцира на нацистички категоријални апарат. Љубо није нациста, али неки из његовог националног круга јесу. Љубо није нациста, али његово нагињање ка Загребу упућује на усташтво и нацизам, не и четништво јер је четништво на скали поремећених идеологија много испод ове две. Четништво уопште није идеологија. Љубо није нациста, али његови цетињски другари нагињу ка нацизму. Љубо није нациста, али ови појмови које користи неодољиво подсећају на нацизам. Љубо је био левичар, а сад је грађански националиста. Љубо предлаже савезништво реформисане ДПС левице и грађанског Цетињског национализма. Нисмо ми околни из Зетске бановине сисали весла, Љубо јадан не био?!
Друго, шта ћемо са тиме што државе настају и нестају, а етничке нације трају и преживљавају у разним државним оквирима вековима? Ми Срби нисмо фетишистички везани за државу као друга страна, наша је држава нестајала и настајала много пута, била и слободна и окупирана, велика и мала, целовита и окрњена, и због тога ми не верујемо у унификујућу моћ државних творевина, већ имамо цркву, језик и културу, као трајнија оруђа опстанка у историји. Зашто бисмо се ми повиновали некаквим грађанским принципима нације Француза или Американаца? Да се мало насмијемо – они у односу на нас Србе имају „празне историјске интервале.“ Кад је наш Стефан Немања подизао Студеницу ђе су били ти Американци?!
Треће, шта ћемо са тиме што једна нација дели интересе и судбину и унутар реалности неке државе и унутар једне друге реалности, културно-традицијске, са људима (који живе у неким другим државама), а који припадају истој етничкој нацији (култура, језик, историја, обичаји, вера)? Те друге везе су често много дуготрајније и чвршће од ових интересних у оквиру државе у којој живе? Зашто би неко врапца у руци (етничко Српство) мењао за голуба на грани (грађанско Црногорство)?
О овоме се у Црној Гори не разговара. Ово се у Црној Гори изгледа подразумева. У Црној Гори се намеће, а после се ишчуђава када неко не поштује наметнута решења. Немоте нам рушит нашу вјечну државу – кличу они који су рушили ону претходну?!
Филиповићев наум може се остварити на два начина – наметањем и асимилацијом Срба или називањем грађанске нације неком ванетничком категоријом (рецимо Монтенегрини или Црногоријанци, па онда да у њу равноправно улазе сви остали). Тако бисмо имали Србе Црногоријанце и Црногорце Црногоријанце и свак би у том случају био свој на своме и равноправан. Знале би се међе! Или да се етнички Црногорци преименују у Катуњане, а да се онда сви остали могу називати грађанским Црногорцима, за шта је сада касно. Многим Србима су разни шовинистичко-нацистички настројени Миодрази, Влаховићи и Бајковићи, огадили црногорско име и презиме и они више не желе да имају ништа са њим. Оћемо да будемо Бокељи, Ровци, Кучи, Брђани, Пипери, али нећемо Црногорци! Мислите о томе, господине Филиповићу. Оградите се некад од екстремних Црногораца, немојте само забрањивати Матији и Новаку да дођу у Црну Гору. Његош би се данас писа и ошећа ка било шта, само не Црногорац.
Поред националних Срба и етничких Срба, Филиповић постулира „политичко српство“. То је еуфемизам за озлоглашено великосрпство, које се наводно меша у политичке процесе суседних држава и злоупотребљава Србе који живе тамо, прави од њих националне Србе, претвара етничке Црногорце у националне Србе стварајући „контрадикторност вишенационалне нације која је пресудила Југославији“. Не тврдим да се нешто од овога није десило, да се нико из Србије не меша у црногорске процесе, али неке се ствари морају прецизирати.
Прво, Срби су створили две Југославије, нису срушили ниједну. Друго, много је већа контрадикција етничке Србе увлачити у грађанске Босанце и Црногорце, него тврдити како је српска нација контрадикторно вишенационална (јер је наводно чине нације етничких Срба из Србије, грађанских Босанаца и Црногораца српског етничког порекла из БиХ-а и ЦГ-а). Схватате ли ви шта сте написали? Грађанске нације састављене од већ оформљених и вековима прекаљених етничких нација (које покушавају да асимилују) нису по Филиповићу контрадикторно вишенационалне, а етничке нације које вековима опстају у различитим државама су контрадикторно вишенационалне! Треће, Срби су етничка, а не грађанска нација. Етнички Срби у државама насталим од бивше Југославије не желе да се утапају у некакве новонастале или нације у настајању, грађанске нације Босанаца и Црногораца, за њих је држављанство једно, а нација нешто друго. Треба ли српска етничка нација (Хобсбаум Србе зове протонацијом) утемељена вековима да се склања новоствореним државама у њиховим жељама и пројекцијама? Да каже људима „Ви сте сад у другој држави, па се старајте о себи. До данас сте били етнички Срби, сада сте грађански Црногорци!“ Треба ли да допусти да етноинжињери типа Дарка Шуковића образују Србе како им је Владика Николај Велимировић фашиста, СПЦ Црква Србије, Свети Сава светац извањац који са Црном Гором нема везе, а НАТО, Хашки суд и геноцид у Сребреници канони новог цивилизацијског вредносног поретка?! Да блатом засипају српску традицију, државност, корене, обичаје, да све то своде на опаначарење и глиб, наспрам делом истините, а делом измаштане медитеранске и европске традиције ЦГ.
СПЦ није Црква Србије, нити је настала 1920. године. Српска православна црква је савремени назив за древну Жичку архиепископију, коју је архиепископ Сава, касније познат као Свети Сава, основао у манастиру Жича 1219. године. У састав те архиепископије улазиле су Зетска и Будимљанска епархија, са седиштима на Превлаци код данашњег Тивта и у Ђурђевим ступовима код Берана. То су неспорне и неоспориве историјске чињенице, невезано за оно што се касније дешавало с црквом у Црној Гори. Други темељ српства у Црној Гори је доба Петровића. Из та два извора потиче право СПЦ и српског народа, касније етничке нације, на постојање у Црној Гори. И сад би неко да то утопи у грађанску црногорску нацију. Немојте нам вређати интелигенцију.
„Фронт ће испитивати његово српство, али ће Јаков, како дани буду пролазили, бити све већи Црногорац.“ У истом тексту Љубомир Филиповић се нада да ће Јаков, ако издржи нападе ДФ-а, испоручити све оно што су очекивали од ДПС-а – изградњу националних (културних) институција за „Црногорце свих вјера и нација“.[17]
Протоком времена неко ће, у овом случају председник ЦГ, постајати све већи Црногорац. Има коментатора на мрежама који се потписују са „Crnogorka100%“. Овом морбидном илустрацијом пластичности и нестабилности етнонациграђанскога црногорства завршавам овај текст.
Не може се раздвајати етничко од националног јер то није могуће учинити у 21. веку. Та стратегија, као и она Мија Поповића води у тихи рат до истребљења, са много фрустрација и немилих сцена у наредним деценијама. Човек релативно лако може постати Американац или Француз, али знатно теже Грк, Италијан, Немац, Турчин, Мађар или Србин. Није довољно да неко постане држављанин матичних држава ових нација да би био и то по националности јер за њих држава није исто што и нација. Црногорски политиколози би требало више да уважавају ову разлику. И да пажљивије читају Живка Андријашевића.
Аутор је професор филозофије и аналитичар друштва
Извори:
[1] https://www.antenam.net/politika/282515-gi-21-maj-herceg-novi-katic-slavi-pobjedu-milatovica-i-pjeva-veseli-se-srpski-rode-novi-mu-nije-dao-mandat-za-ovakvo-djelovanje
[2] https://www.youtube.com/watch?v=4xihn0A1fZ4&t=30958s Николаидисово излагање почиње на 01:27:35
[3] https://www.antenam.net/drugacija-radio-veza/284528-batricevic-evropa-sad-je-rifresovana-verzija-novosrpske-misli-u-crnoj-gori
[4] https://www.youtube.com/watch?v=4xihn0A1fZ4&t=30958s Филиповићево излагање почиње на 03:30:50
[5] https://www.youtube.com/watch?v=sMmTnvFTWzw
[6] http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/kuvanje-crnogorske-zabe.html
[7] https://vidovdan.org/aktuelno/petar-gordic-ubijanje-zive-istine-crnogorsko-crnogorsko-pomirenje-po-darku-sukovicu/
[8] https://www.antenam.net/politika/202333-srpski-svet-je-vjecna-prijetnja-crnoj-gori
[9] https://rtcg.me/vijesti/drustvo/298706/smijesno-plasiti-se-da-kazete-da-ste-crnogorac.html
[10] https://www.antenam.net/stav/284905-crna-gora-gradjana-ili-konstitutivnih-naroda
[11] https://vidovdan.org/aktuelno/petar-gordic-istraga-posrbica/
[12] https://www.monitor.co.me/altervizija-nacionalizam/
[13] https://www.vijesti.me/vijesti/politika/612627/tempirana-bomba-u-temeljima-drzave
[14] https://www.vijesti.me/kolumne/432476/postoje-li-visenacionalne-nacije
[15] https://www.cdm.me/kolumne/sta-sad/
[16] https://twitter.com/ljubofil/status/1650585474350587918?cxt=HHwWnICx4cyvh-gtAAAA
[17] https://www.cdm.me/kolumne/dekontaminacija-cetinja-i-zdravo-krilo-evrope-sad/