У Каменој Гори од земље до неба, чини се као да нема ни сто метара! Да то није празна изрека лако се увере намерници који походе ово село у брдима изнад Пријепоља. „Скрајнута“ од магистрале, која од града на Лиму води до Пљеваља, цела Камена Гора заправо је жива бајка и јединствена чуварка легенди, предела исконске лепоте и место где живе домаћини чистог срца и „питоме“ нарави.
Име је, кажу, добила по силној гори пониклој из камена. Али, уместо камена, тамо очи и уши одмах „заробе“ острва шуме, простране зелене ливаде посуте цвећем, неодољива химна тишине, очаравајући цвркут птица и магични жубор воде. Тако је, тврде мештани, одувек. Још у Краљевини Југославији, Камена Гора је званично била ваздушна бања, а и данас је оаза чистог ваздуха, незагађене природе и планинске климе.
Каменогорци нису дозволили да њихову бајку наруше ни модерна туристичка здања, па су и нови објекти за смештај туриста грађени по мери природе – од камена и дрвета. А када се у некој од тих планинских кућа смести у један од десетак апартмана или идилични камп, госту једино преостаје да дубоко удахне и – пут под ноге. Право ка откривању каменогорских легенди.
Највећа и најстарија жива легенда овог села је Светибор. Бор који на једном пропланку са ког поглед лети преко готово целе Западне Србије, столује безмало 500 година. Мештани верују да је свето дрво и да се у Светибору налазе воском запечаћени списи који сведоче о путевима и раскршћима Србаља. Ту су, причају Каменогорци, све тајне српских сеоба – ко је одакле и где кренуо. Ипак, све док је Светибор жив та тајна је похрањена у њему и то се мора поштовати! Од бора се ништа не односи – ни шишарка, ни сломљена гранчица. Светиња се, веле мештани, не дира пред њом се само скида капа. А шта би човек друго могао осим да – под горостасом високим 13 метара, са пречником крошње 18 метара и обимом стабла од готово 5 и по метара – осети страхопоштовање.
Стотине путељака воде до каменогорских засеока и кућа смештених чак и на 1.496 метара надморске висине! Већина је скривена, видљива само са видиковаца и доступна искључиво најупорнијим шетачима. У каменогорској идили, ипак, свакако се мора отићи до Миловче брда, видиковца одакле поглед сеже све до врхова Дурмитора, Јадовника, Златара, Златибора, Голије…
И шетња по пространим, цветним ливадама Камене Горе непоновљив је угођај. У шаренилу пољског цвећа скрива се, како тврде фармацеути, 250 врста лековитих биљака. Посебан изазов имају и берачи јестивих печурака које народ овде зове „губе“.
Камена Гора је можда најпознатија планинарима који на некој од седам маркираних стаза, укупне дужине 80 километара, освајају овдашње врхове. Не би требало пропустити ни излете до Црног врха и Петљанских пећина на висоравни изнад каменогорских засеока. Све пећине су богате прелепим накитом, а изнад брда Бадањ налази се Куртова јама, најлепша пећина-јама средњег Полимља.
Открили су Камену Гору и љубитељи планинског бициклизма, који до каменогорске чаролије долазе стазама од Београда преко Ваљева, Дебелог Брда, Бајине Баште, Таре, Добруна и Сопотнице. Не заобилазе је ни сплавари Лимом, Дрином и Таром, али ни параглајдисти којима је посебан изазов да се вину са 1.200 метара изнад мора, са залетишта код чувеног Светибора. Они са вишком адреналина опробају се и на многобројним оклинчаним стенама уживајући у чарима пењања.
А, где год да крену, туристи у Каменој Гори воду не носе. Јер, камен у својим њедрима, званично-научно, чува око 125 извора здраве и пијаће воде. Штавише, око 90 тих извора никада не пресушују. Тројан, један од најпознатијих каменогорских извора, чувар је још једне овдашње легенде. На извор су дошла три младића и један другом открили да су заљубљени у исту девојку, која је, заправо, била лепа вила. Сукоб око девојке-виле био је погубан за сву тројицу. Отуда му назив Тројан, а недалеко од њега је и извор Крвавац настао од њихове крви. Када је видела шта се догодило, девојка-вила попела се на врх Прибојне и плакала седам дана. Од њених 27 суза настало је 27 извора… И преосталих стотинак имају своју легенду. Живу. Ипак је то Камена Гора, место „опипљивих“ предања.
Камену Гору „бије глас“ и да је село стогодишњака, горштака који олако газе и једанесту деценију живота. Било их је, кажу, толико да они што су достигли десету деценију нису могли ни да конкуришу за место у књизи старих Каменогораца. А, онима што су превалили стоту, године никад нису прецизно одређене, јер су у Каменој Гори старост предака рачунали обично по историјским догађајима. За неке се, на пример, само поуздано знало да су уочи Првог балканског рата били стасали за школу или војску, па су године, после, лако збрајали.
Ј. Матијевић
