Да ли то Доналд Трамп има амбицију да организује нови Кејмп Дејвид у виду ручка или вечере у Белој кући, где би се помирили не Палестинци и Јевреји, већ Срби и Албанци. Само не знам коме је Трамп наменио улогу Палестинаца, а коме Јевреја?
Дакле, прочитао сам Трампова оба писма, додуше једва се види садржај од наоштреног гигантског потписа америчког председника, такав потпис себи не би приуштио ни Исус Христос на планети Земљи, што нешто говори о пошиљаоцу писма. Но, и поред његове силне жеље да се што пре потпише мировни споразум између Срба и Албанаца, ја у писмима не видим ништа посебно. Што би рекао некадашњи радни народ од Триглава до Вардара после писма маршала Тита члановима СКЈ: „Друже Тито, пиши друго писмо, јер ни прво прочитали нисмо.” Јер, Трамп пледира на помирењу, напретку у будућност и Срба и Албанаца, ту су и друга општа места у стилу „мир у свету”, али Трамп не спомиње реч „компромис”. Осим ако се под компромисом не сматра чињеница да су писма упућена и Александру Вучићу и Хашиму Тачију. Додуше, ни у јавности Србије није јасно, барем не јавно, шта би тај „компромис” око Косова требао да садржи. Али, ако претпоставимо да би то значило да север Косова припадне Србији, да српске енклаве јужно од Ибра буду део заједнице српских општина, а да сви српски културно-верски објекти буду под међународном заштитом, ако је то оно што се сматра „разграничењем”, питање је да ли албанска страна то уопште прихвата. Што се тиче српске стране, ту је и обећање да ће било која опција за Косово пре коначне одлуке ићи на народни референдум. А српски народ на референдуму може, по обичају, и да за… целу ствар. Па још и став наших попа, па ако уз опцију „разграничења” иде и размена територије, ми вама оно што је Врањска котлина, ви нама север Косова, по формули „размена плус разграничење”, ко ће се све ту снаћи? Пошто Приштина не жели „размену”, они желе само „присаједињење Косову тзв. Прешевске долине плус Албанија једнако Велика Албанија”. Нисам сигуран је ли господин Трамп упознат са овим финесама пошто ми и Албанци за САД очигледно нисмо једнаки партнери. Пошто САД признају територијални интегритет Косова, што значи да аутоматски не признају територијални интегритет Србије. Пошто је по важећем уставу Косово део Србије. При чему „компромис” око Косова не сме да буде само заједница српских општина. Колико знам Вашингтон не нуди више од тога…
Из књиге Карла Крауса знамо да су неки на Западу некада викали „Србија мора умрети”. Данас, из понашања Запада око Косова испада да неки на Западу Србе још увек сматрају варварима, заосталим народом са ножем међу зубима. Баш као што се у време бомбардовања СР Југославије 1999. Ричард Холбрук пожалио једном руском дипломати: „Говорио сам ја Мадлен да није требало да цели врх српске власти оптужимо за ратне злочине, с ким сада да водимо преговоре.” Рус је као наивно упитао: „Зар их није оптужио трибунал у Хагу?” Холбрук је намрштено одмахнуо: „Уозбиљите се, човече.”
Дванаестог јануара 1999. немачко министарство иностраних послова дало је је следеће мишљење Административном суду у Триру: „Експлицитно политичко прогањање албанског становништва не може бити утврђено на Косову, акције српских снага безбедности нису уперене против косовских Албанаца као етнички дефинисане групе, већ против војних противника и њихових стварних, или наводних присталица.”
У интервјуу римској „Републици” под насловом „Не, независном Косову” у јуну 1999. Марти Ахтисари каже „да основа свега, а самим тим и основа мира, јесте предуслов да Косово остане део Савезне Републике Југославије и Србије”. У јуну 2000. године спољнополитички одбор доњег дома енглеског парламента закључио је да је интервенција НАТО-а на Косову била незаконита на темељу међународног права, али оправдана са моралне тачке гледишта. Чак и у ери новог империјализма ово је био запањујући закључак.
Том Кенигс, један од заменика Михаела Штајнера, тада специјалног представника генералног секретара УН на Косову, каже за лондонски „Фајненшел тајмс” у децембру 2003. „да су УН дошле на Косово да спрече рат, створе стабилну тржишну привреду, успоставе демократију и државу и то је све”. Аутор тог текста, Џон Лојд пише да је НАТО стигао на Косово да би га ослободио од „крвожедне српске војске”.
Ми и даље причамо о међународном праву, Резолуцији УН 1244 и дипломатији. А међународно право више на постоји, Резолуција УН 1244 је исмејана и прегажена, она постоји још само у нашој перцепцији Косова. Колико год нам то звучало непријатно, досадашња стратегија УН на Косову је пропала, мултиетничко друштво на Косову је илузија. Запад је свесно игнорисао разорну снагу питања статуса јужне српске покрајине, а Србију и даље понижавају без обзира на демократске промене. Запад и САД траже од Србије да клекне и изврши еутаназију.
Никада нећу моћи потпуно да разумем и чиме је то све било изазвано толико непријатељство Запада према Србији и Србима почетком деведесетих година. Знам сигурно само једно, Србији нема уласка у ЕУ без изричитог признања Косова. Све остало су наше илузије.
Мирослав Лазански
