Када је српски народ после повлачења преко албанских планина коначно стигао на Крф, дуг опоравак је био неминован. Познато је да су се у то време многи српски војници женили мештанкама, чак и будући министар спољних послова Краљевине Југославије, Александар Цинцар Марковић, био је ожењен Крфљанком Идалијом. Власник хотела „Бела Венеција“, на Крфу, у коме је била смештена српска влада, господин Јанис Газис, удао је све три своје ћерке за Србе! Занимљиво је и то, да је на овом острву настала и песма „Тамо далеко“, додуше у мало другачијој верзији од оне коју данас са поносом певамо.
У неким архивама постоји писмо једне Гркиње са Крфа упућено српском официру, које описује тадашњу везу између два народа исте религије и говори о једном нераскидивом јединству.
„Крф је онакав какав је био пре 1915. Годнине. Мени чак изгледа и гори него пре. Нем је, пуст и не пева више. Ви сте стално певали и на ваш жагор била сам се толико навикла. Могли би ме сматрати за непријатеља вашег народа, јер сам прижељкивала да се што касније вратите у своју отаџбину. Били сте овде да покажете шта је живот и отишли, а нас оставили да патимо. Опет ћемо бити усамљене у друштву намрштених лица, разговора о новцу, опкољене до смрти страшном водом, јер даље не можемо. Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасили живота на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без људи и љубави.“
