Период између два рата у Београду обележио је почетак индустријализације и транзиције. То је било време масовног насељавања људи из разних крајева у Београд који је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије.
Овом темом бавила се архитекта Злата Вуксановић-Мацура која је радила у Друштву за унапређење ромских насеља, УН Хабитату. На основу њених истраживања, прво је настала магистарска теза, а затим и књига. Њена књига „Живот на ивици, становање сиротиње у Београду 1919–1941“ у издању „Орион арта“, награђена је три пута: признањем на Салону урбанизма, наградом „Ранко Радовић“ и првим местом у категорији публикације на Салону архитектуре. Њено истраживање ове тешке и компликоване теме највише се односило на становање сиротиње у међуратном Београду и оно је било свеобухватно обрађено. У својој књизи, она је детаљно описала социјалне структуре становништва, анализирала конкретне услове становања и добијене резултате у урбанистичком и друштвеном контексту.
Ако посматрамо архитектуру тог времена, учиниће нам се да је ситуација ових година била потпуно другачија. Међутим, све грађевине и здања из тог периода које данас видимо саградио је мали број индустријалаца, великих трговаца, државних чиновника, док је највећи број становника био на ивици егзистенције. У то време постојало је једно карактеристично занимање које је било потпуно званично као и занимање лекара, новинара, архитекте. То су били рентијери и они су поседовали и вишеспратнице и земљу, које су издавали богатијем становништву, али су исто тако издавали и мале мемљиве станове и собице сиромашнима.
Оно што је важно истаћи за овај период је број сиромашних којих је било више од осамдесет одсто. Било их је и на Дорћолу, и на Теразијама, и у Маринковој бари. Сиромашно становништво било је врло шароликог порекла. Ови људи су једва састављали крај с крајем – негде није радио ниједан члан породице, негде само један, али све је то било недовољно за иоле пристојнији живот. Велики број људи живео је у насељима без струје и воде, у блату и прљавштини. Али и за такав смештај, често су морали да плаћају кирију рентијерима.
Београдске махале
Реч „махала“ је изворно арапска реч, али се појављује у многим језицима и она означава градски кварт, улицу, сокаче или заселак. У употреби је била по читавом Балкану, а користи се и данас.
Махале су настале након османлијског освајања Балкана, и трансформације градова и села у складу са турским законима и обичајима. По градовима су махале биле стамбени квартови који су окруживали ужи центар и уобичајено су биле скуп од четрдесетак, педесетак породичних кућа у којима су живеле породице истог порекла. Тако се у Београду спомињу и махале или мале, као што су Савамала, Букурешт мала, Пиштољ мала, Јатаган мала и Јеврејска мала.
Пиштољ као средство стицања земљишта
Једно од најпознатијих насеља сиромашног становништва била је Пиштољ мала. Овај део града је добио име по томе што су сиромашни грађани почели да заузимају неизграђено земљиште бесплатно, „на пиштољ“. Пиштољ мала налазила се негде на крају данашње Француске улице код старе Електричне централе међу депонијама градског сметлишта и одликовале су је кућице од дасака.
Врло брзо након насељавања ове махале, градске власти одлучиле су да сруше све куће на овом простору. Становници ове махале, написали су петицију како би сачували куће. У том допису властима, људи који су живели овде истакли су, између осталог, да се они нису ту доселили јер су желели нешто туђе него зато што су морали и да град мора да буде свестан какве последице то може да има по њихове породице ако им нико не обезбеди алтернативни смештај и да би надлежни могли да се угледају на друге европске престонице које су у сличним случајевима обезбедиле адекватну замену.
Отишли су и корак даље и истакли спремност да и сами учествују у проналажењу нове локације и грађе за нове куће, зарад заједничког доласка до решења. Нажалост, њихова борба није уродила плодом. Упркос свим напорима, полиција је ово насеље срушила 1933. године.
Ина Бореновић
