Пуковник Јован Милановић, припадник Војске Југославије боравио је као цивилни дипломата у Бриселу од јануара 1995. до децембра 1998. године. Одлуком Врховног савета одбране упућен је на место министра саветника за политичка питања у југословенској мисији при Европској унији у Бриселу са измишљеном биографијом. Тачно је било име и очигледна чињеница да је добро говорио француски језик.
Његов задатак био је да прикупља информације, шаље извештаје и тако спречи стратегијско изненађење од НАТО-а. Његова права биографија, коју у Бриселу, касније се испоставило –нико није знао – била је животно искуство, вишегодишње искуство изучавања стратегије великих сила и војно-дипломатска служба из Алжира.
У интервјуу за емисију „Дозволите…“ Милановић се присећа да је тада размишљао о одласку у Брисел, као путовању са картом у једном правцу, јер је читао досијеа многих наших и страних обавештајаца.
„Зашто? Зато што си илегалац у пуном смислу, зато што си се у исто време нашао у једном вртлогу опште шпијунаже, у једној структури где постоји неколико хиљада дипломата, чије се функције крију на различите начине и ти си један од њих који ћеш једног тренутка можда бити проваљен и ако будеш проваљен у неком најгорем моменту или најпотребнијем за твоју земљу, могуће је да ти та карта никад не треба“, прича генерал Милановић.
Први контакти на литургији у грчкој цркви
Од првог дана, тада пуковник Војске Југославије, педантно је почео да прави обавештајну мрежу коју је назвао „Олимпик“, са пет олимпијских кругова и тако је разврставао контакте и информације.
Први круг био је НАТО, други Војно крило Западноевропске уније које је имало војни комитет и структуру Генералштаба, трећи круг били су представници земаља Партнерства за мир, четврти стране амбасаде, а пети бројни институти и друге организације попут Скупштине НАТО-а. У Бриселу је у то време било 7.000 дипломата, цивилних и војних.
Прве обавештајне контакте са званичницима земаља чланица НАТО-а имао је и на литургији у грчкој православној цркви.
„Ту сам без муке упознао једну велику групу униформисаних људи, грчких официра, генерала и адмирала. И то је био мој први сусрет са тим људима и ја сам одмах претпоставио да они не седе у амбасадама, јер тамо је једно или два лица. Ту сам се упознао са њима, представио се, рекао биографију која апсолутно одудара од моје професионалне функције. Они су то прогутали, нису се много ни интересовали. Разменили смо контакте и ја сам недељу дана касније кренуо у потрагу за неким од њих и ни мање ни више него право у НАТО“, присећа се Милановић почетка свог обавештајног рада у Бриселу.
Осујећен напад на Републику Српску
Војска Југославије је пратила све активности НАТО-а, па и оне везане за Босну и Херцеговину, са акцентом на Републику Српску.
„Захваљујући једном таквом контакту са високим представником једне пријатељске земље, само неколико сати након одржане седнице Савета НАТО-а, сазнао сам да је донета одлука да се бомбардује Република Српска. Добијену информацију сам одмах проследио у Београд“, каже Милановић.
Та информација је помогла да се осујети напад НАТО-а на РС, са циљем да се разбије одбрамбене моћ Војске Републике Српске.
„Да не претерам у томе, та агресија се десила 31. августа 1995. године, али првобитно је била планирана за 25. мај исте године. Агресија у августу је извршена након Маркала, значи искористили су повод. Од 25. маја па на даље, војска РС је премештањем ватрених положаја и ресурса сваке ноћи успела да се спаси од потпуног разбијања“, објашњава Милановић.
Током рада пуковник Милановића у Бриселу, десиле су се и операције „Бљесак“ и „Олуја“, односно напади хрватске војске на Републику Српску Крајину. Иако НАТО није имао главну улогу у нападу на РСК, информације и планови су постојали и наш саговорник је дошао до њих.
„Већ сам имао доста информација да се ближи моменат једне катаклизме, која се иначе и десила 4. августа 1995. године. Неколико дана раније сам имао потпуно поуздане информације да ће се у наредних неколико дана догодити, не покушавајући да јавност обманем да сам знао да ће се то десити 4. августа, али сам знао да ће се то десити у наредних неколико дана“, указује Милановић, сада генерал у пензији.
„Прикупио сам и потребне податке о плановима и процени како ће настати егзодус и разбијање војске Републике Српске Крајине. Имао сам проблем да ту информацију доставим Београду. Нећу рећи зашто проблем, али постојали су озбиљни технички разлози који нису омогућавали да то урадим из Брисела. Ја сам се усудио да урадим нешто што иначе прописи обавештајне службе не дозвољавају, а то значи да сам једноставно сео у воз, отишао у Хаг, одакле сам из наше амбасаде послао све информације које сам прикупио“, објаснио је он.
Током боравка у Бриселу Јован Милановић бива унапређен у чин генерал мајора Војске Југославије, али тајно. Јавно је остао министар саветник за политичка питања у Мисији СРЈ при Европској унији.
НАТО је лета 1998. интензивно планирао ратне операције
Кључни тренуци у обавештајној операцији Војске Југославије у Бриселу почели су у априлу 1998. године. Тада су сукоби између полиције Србије и Војске Југославије са једне и терориста ОВК са друге стране почели да се распламсавају.
Државна секретарка САД Медлин Олбрајт саопштила је савезницима из НАТО-а краткорочне и дугорочне циљеве напада на Југославију. Уследио је самит НАТО-а у Лисабону 25. маја, где је донета одлука да се интензивније крене са притисцима на Београд.
Јован Милановић све време детаљно прати сваки корак НАТО-а, преко своје обавештајне мреже, прикупља податке и шаље извештаје у Београд. У извештајима је детаљно објашњавао шта се спрема Југославији. У Лисабону је донета одлука да се почне са припремама за оружани напад, односно агресију на СРЈ, као и акцијама демонстрације силе у Македонији и Албанији и ваздушном простору.
Министарски савет НАТО-а је затим дао одрешене руке структурама НАТО-а да направе војне планове. Донета је и одлука о тзв. санкционисаној политичкој стратегији, као и одлука да се упуту ултиматум Југославији и тадашњем председнику Милошевићу.
Ишло се и даље, разрађен је метод употребе копнених снага, као и избор појединачних циљева за бомбардовање. Све се то дешава у лето 1998. године, када светска јавност не може ни да претпостави да се припрема озбиљан рат. Разрађене су и три варијанте напада на Југославију и тражен правни модел односно оправдање за рат у међународном праву.
Београд није поверовао извештају
План напада на СРЈ усвојен је 3. августа 1998. године. Јован Милановић послао је и извештај где је пренео став америчких званичника да ће бити приређен ваздушни спектакл, али и процена да ће Срби изгубити контролу, а онда НАТО интервенисати као у случају Маркале у Босни. Као и да ће се после окупације Косова и Метохије, остатак Србије изоловати. Београд овом извештају није поверовао.
„Активности НАТО-а су биле изразите. До тада нисам био узнемираван, да будем искрен, пратили су ме они сигорно, јер ја сам улазио врло фреквентно у НАТО. Доста конктаката сам имао, али нико из НАТО-а ме није вратио“, истиче Милановић.
НАТО је од септембра кренуо са активирањем снага, што је значило да неће бити одустајања , а уследило је прикупљање снага, која земља ће колико људи и средстава издвојити.
„Тада сам и ја прешао један степен агресивности, безобзирности у контактима. И наравно почели су интезивно да ме прате, заустављају, легитимишу“, присећа се Милановић.
Иако западни медији увек имају по неки детаљ са састанка НАТО-а, у случају припреме агресије на Југославију није било тако. Са друге стране, обавештајац Војске Југославије је преко своје мреже ипак сазнао многе детаље, проверавао их из више извора, односно званичника са којима је изградио однос поверења.
НАТО је увежбавао снаге за кризу против СРЈ, али и против Русије
Генерал Милановић по први пут за јавност открива један детаљ, веран најбољем сценарију шпијунских трилера. Месеце дана пре чувене афере Бинел (који је Милановићу предао планове НАТО-а за бомбардовање СРЈ) десио се слични случај који је сада први пут у јавности.
„Ја сам током лета 1998. године дошао у Београд на мој захтев, имајући у виду да сам дошао до два кључна документа од стотине других. Та два документа имала су укупно око 1.000 страница. Они су на волшебан начин нестали из Команде НАТО-а у Монсу (50 километара од Брисела). Нестали су захваљујући људима из врло значајне, пријатељске земље. Остављена су у неком шипражју и онда сам ја у току ноћи дошао и покупио их. Извукао сам их из тог трња и вратио се назад у Брисел. Када сам прегледао документа схватио сам о чему се ради. То је био проигран, увежбан, план агресије на Југославију, који се одиграо у пролеће 1998. године у Шпанији и Португалији. Учествовало је на десетине хиљада људи. Извршена је имитација простора Косова и Метохије, односно целе Србије. Тај план се звао ‘Криза југ'“, навео је Милановић.
Додао је да је други план био „Криза север“ и односио се на сукоб НАТО-а са Руском Федерацијом, уколико се Русија буде умешала у одбрану Југославије.
Тај сукоб би требало бити изазван преко Пољске и Балтичких земаља, каже Милановић.
„Обавестио сам Београд, којим документима располажем. У међувремену десио ми се исти инцидент који се десио са подацима о операцији ‘Олуја’. Проблем је био што нисам имао верификовани потпис и печат на документима које носим са собом, односно да је дипломатска пошиљка. Одлучио сам да та документа, тешка неколико килограма, ставим у кола и сам их донесем у Београд“, по први пут за јавност открива генерал Милановић.
Јован Милановић је пронашао људе и документа, анализирао, проваравао и слао извештаје у Београд. Није имао утицај на који начин ће војни, а пре свега државни врх користити информације које су дошле из Брисела. Каже да стоји иза свега што изговори, својим делима и документима.
