Догађаји који се ових дана одвијају у Србији и Републици Српској нису изоловани, а још мање случајни. Напротив, ради се о добро координисаној акцији западних политичких и безбедносних структура, чији је циљ слабљење српског народа, разбијање његовог државног потенцијала и довођење прозападних послушника на власт.
Са једне стране, у Србији имамо класичну примену модела „обојене револуције“ – уличне протесте, покушаје блокаде институција, медијску хистерију и стварање утиска да је власт на ивици пада. Са друге стране, у Бањалуци се припрема правосудни удар на Милорада Додика, који је једина политичка брана против коначног утапања Републике Српске у централизовану Босну и Херцеговину под доминацијом Сарајева.
Ко се још сећа на који начин су рушени председници Јанукович у Украјини, Лукашенко у Белорусији, па чак и Милошевић у Србији, јасно ће препознати шеме деловања. На улицама су млади, неорганизовани, али добро инструисани појединим невладиним организацијама које годинама делују под плаштом „европских вредности“. Њима се придружују опозициони политичари, махом маргиналци, који у нормалним околностима немају никакву реалну шансу на изборима, па своју „победу“ траже на улици.
Неки ће рећи да су студенти „незадовољни“, али чиме тачно? Ова генерација је једна од најпривилегованијих у новијој историји Србије – добијају стипендије, имају могућност да путују и студирају широм Европе, држава улаже у обнову универзитетских просторија и кампуса. Али њима није речено да протестују због студентских питања, они су инструисани да праве хаос, да се конфронтирају са државним институцијама и тиме сруше било какву могућност да Србија у наредним недељама реагује на правосудни удар против Бањалуке.
Зашто баш сада?
Прво, Република Српска је постала кључни фактор отпора западној хегемонији на Балкану. Додик годинама одбија притиске из Сарајева, Вашингтона и Брисела да се одрекне дејтонских овлашћења Републике Српске и да је фактички преда у руке СДА и бошњачке политичке елите. Након што су му све друге санкције заказале, сада су прибегли коначном оружју – монтираном судском процесу. Суд БиХ, који је потпуно под контролом западних амбасада, доноси налог за његово хапшење, наводно због „подривања уставног поретка“.
Друго, Србија је и даље држава која има могућност да подржи Републику Српску, иако под сталним притиском Запада. Али уместо да се јавност у Србији бави питањем како помоћи Српској, она је уроњена у уличне сукобе, протесте и медијске манипулације. Запад је већ једном овако ослабио Србију 2000. године, када је „Отпор“ послужио као увод у рушење Милошевића и постављање власти која је потом испоручила све што је тражено – од Косова, преко хашких оптуженика, до економске подређености страном капиталу.
Треће, у питању је широка офанзива против свега што има српски национални карактер. Погледајмо само како су повезани удари на цркву у Црној Гори, покушаји увођења „војвођанске нације“ у Србији, отимање српске културне баштине на Косову и сада овај двоструки удар на Србију и Српску. Западу је потребна Србија која ће се сложити са свим што јој се нареди, која ће одустати од својих права у Босни и Херцеговини, и која ће признати независност Косова.
Да ли је случајно да баш у тренутку када се спрема удар на Додика, у Србији имамо студентске протесте? Да ли је случајно да су баш сада неки медији добили налог да подгревају хаос? Ко финансира те организације које воде протесте? Одговор на сва та питања је исти – ово је осмишљена операција којом се удара на српски народ као целину, с циљем да буде што слабији и што лакши за даље комадање.
Србија данас није у ситуацији да себи приушти још један сценарио 5. октобра. Она мора да научи лекције из прошлости и да на време препозна шта јој се спрема. Ово није борба за демократију, није израз „незадовољства грађана“, ово је покушај слабљења српског фактора, на Балкану и шире. И ко то не види, или је наиван, или свесно ради против интереса Србије.
Софија Марић / Васељенска