Вукоман је био родом из Пљеваља, класићи и другови су га волели много јер је био увек спреман за шалу, али и да саслуша. Говорио је типичним црногорским нагласком, а главна узречица уз одмахивање руком му је била „а да нека то!”, као да је хтео да каже не треба нам то! Волео је песму „Два галеба бела” и стално је певушио.
У којој год акцији да су били са њим, гледало се на то да им је он ослонац и да су им леђа, поред њега, покривена. На терену је био врло храбар и пожртвован.
По доласку на рејон Кошаре задужио је снајпер, савестан какав је био, пажљиво је слушао официра који му је откривао све тајне снајпера. Умео је сатима са истим да „упуцава” снајпер све до савршенства његове прецизности. Међутим, волео је и своју аутоматску пушку и често се са једним класићем мењао пред акцију. По нападу на караулу Кошаре, мартовска класа је раздељена по свим четама. Десетак мартоваца је придодато 3. Чети, чији је командир Капетан I Класе Крунослав Иванковић који је погинуо у почетним борбама у рејону карауле Кошаре. Међу тим мартовцима је био и Тешовић Вукоман.
Вукоман је кренуо у акцију са својим другом коме даје снајпер и узима аутоматску пушку, са њима креће Старији Водник „Стари Вук”.
На положају Гурт Нул су били неки резервисти и будући да се знало да нису искусни, упућена је патрола да их обиђе. Због недостатка искуства и неспоразума јер су батерије у моторолама биле слабе, резервисти су кад им је шифровано јављено да ће до њих доћи патрола, разумели да треба да се повуку са положаја… Патрола стиже на Гурт Нул и види у даљини резервисте који се удаљавају. Њих тројица остају сами на положају, са две аутоматске пушке, снајпером и моторолом чија је батерија готово сасвим празна.
И баш у том тренутку терористи нападају Гурт Нул. Можда су и видели да је нека војска отишла са положаја, њих тројица сами, трпе жесток напад, на њих пуцају из минобацача и са осталим стрељачким наоружањем, уз то шиптари корист и стеновит терен да би им пришли ближе. Почиње да се води борба на раздаљини од десетак метара, њих тројица пружају огорчен отпор и не дозвољавају шиптарима да их надвладају, мине падају на метар-два од њихових импровизованих заклона међу стенама. Муниција им понестаје, а „Стари Вук” узалуд тражи помоћ и муницију преко мотороле у којој је батерија сасвим празна.
Борба траје већ два-три сата, остаје им по пар метака које штеде, пуцају само када виде сигурну мету и да непријатељ не би помислио да су без муниције, јер би био осокољен и кренуо да их хвата живе. Тада трећи међу њима види међу стенама нешто што му се чини као РАП са муницијом, у нади да је неко од бандита оставио у журби бежећи од њихове убојите ватре. Пузећи долази до РАП-а и обрадовао се, јер је у њему било 4 пуна оквира. Тада њих тројица деле муницију и са осмехом на лицима поздрављају шиптаре са њиховом муницијом.
Када су резервисти стигли до логора, сви су схватили да се на положају код Гурт Нула налазе само наша три момка, који су остали сами. Остатак мартоваца, и још момака из јунске класе притрчавају у помоћ. Трче узбрдо и радују се јер у пуцњаву чују звукове наших пушака, јер је различит од кинеских калашњикова које поседују терористи. Сваки пут када чују пуцањ из наше пушке, трчећи се погледају – „добро је, још су живи!”… Стижу на време, рекло би се у последњем тренутку… Тада се одбија напад шиптара, који крећу да беже, пристигла помоћ напада таквом жестином и прецизном ватром, да шиптари остављају све иза себе, транспортне вреће, вреће за спавање и сличну пратећу опрему. Са осмехом на лицу су први пут јели путер са кикиријем и мармеладу из пакета „US Army”.
Треба да остане упамћено да су само њих тројица држали положај код Гурт Нул-а.
Такав је био „Тешки”…
Погинуо је 10. маја 1999. у силовитом касетном бомбардовању. Нека му је лака црна земља Пљевља има чиме да се поноси!
Извор: cojstvo.rs
