Ако ишта имамо, односно, ако смо ишта имали, то је сећање на наше неустрашиве претке. На људе који јесу из овог народа, али којима ми нисмо ни до колена. Тако да смо их нежно обожавали у својој медиокритетској помирености да ми једноставно нисмо такви, и да Србија таквих синова, једноставно борави у оном јуче, док је ово данас, резервисано за све нас, који можемо без трунке гриже савести продати веру за вечеру, и оца за евроатланске интеграције, а најпоразније је то, што можемо, и што смо, продали ту исту неустаршиву Србију за неколико сендвича и 1000 динара.
Поплава разних „духовних“ центара и лајф коучева јесу ту, да ту издају, својих предака и осуду својих потомака, учини логичном и тотално ирелевантним на путу личног развоја једне личности у овом животу, и овим околностима. Све је ипак само маја, а ми тренутно проживљавамо самсару властитог пута, који је безвременошћу овенчан.
Да, тако је, а тако ваљда и једино можемо да поднесемо сами себе и властиту свест над тим да смо ИЗДАЈНИЦИ својих предака! Данашње постављање заставе тзв државе Косово у Нотр-Дам, као једној од двадесет држава победница у Првом рату, јесте шлајмара у лице нашој медиокритетности, али и последња могућност да се наша успавана част пробуди. Пробуди и пљуне те гадне сендвиче и схвати да не живи човек само за 1000 динара!
У Паризу се 11. новембра обележава овај значајан историјски јубилеј, коме ће присуствовати бројни европски и светски лидери, од председника САД – Доналда Трампа, преко немачке канцеларске Ангеле Меркел, председника Француске Емануела Макрона…
У Париз путује и српски председник Александар Вучић, али и косовски Хашим Тачи, који ће се можда и срести на маргинама овог догађаја. На маргинама, што апсолутно одговара Хашиму, јер застава његове земље вијори као једна од победница, док нама и нашем председнику, то никако не може да одговара, пошто ми нисмо на маргини овог догађаја, већ управо у самом центру!
Због нас је почео, ми смо претрпели највеће губитке и нашим славним Солунским јуришом је и окончан овај велики рат, и наша застава НЕ МОЖЕ бити тек једна од… већ У САМОМ ЦЕНТРУ тог храма, Нотр-Дам! Јер, ако смо релативни медиокритети данас, то не значи да су такви били и наши преци, они исти, који нису дозволили да иједна, од 56 ратних застава Србије, падне непријатељима у руке. Само у спомен тог чина, наша застава, данас, мора вијорити поносно и у самом центру, како Париза, тако и Нотр-Дама!
Или не… али онда наш председник тамо не иде! Не иде са Хашимом Тачијем, да својим присуством подржи измишљање историје и ново силовање наше нације! Не, то једноставно Србин не ради, па чак и ова данашња анемична и медиокритетно-јевропејска верзија тог народа. Ипак, не! Ако смо релативни њима, не смемо бити-постати то једни другима!
То је наша верзија хришћанства, названо Светосавље, појам који смо сахранили својим југословенским тенденцијама тада, на крају свог великог победничког пута. То, да ми нисмо тек суграђани него сабраћа! Да нисмо релативни једни другима, већ апсолутни. Да нисмо пуко средство, већ циљ!
Да, ту апсолутну победу прославили смо најужаснијим поразом. Тај пораз се зове Југославија! Зато, овај догађај у Нотр-Даму и јесте од велике важности, пошто тамо није било Југославије, или било којег другог спомена пораза. Не! Тамо мора стајати застава Србије, апсолутне победнице! И апсолутно часне армије! Армије сељака и светаца који су своју малу земљу волели више од сопственог живота и којој су посветили овај дан – дан победе! Дан Србије!
Тако да, прославу Стогодишњице пробоја Солунског фронта, смо обележили. Сви смо видели како, и то је био шамар свим Србима. Шамар нашим прамајкама у облику оног ужасног створења које на шипци хули на нашу Традицију. Србија је ћутала. Србија је ћутала и жвкала свој одвратни сендвич!
А сада? Шта ћемо урадити сада?
Мислите о томе…
P.S. Господине Председниче, молим Вас урадите нешто! Не дајте да се тек тако хули на спомен наших предака! Ви сте наш глас! Молим Вас. Коленопреклоно Вас молим!
Свештеник др Угрин Поповић
