Међународну Нову годину смо дочекали синоћ, а српску ћемо тек 13. јануара. Поставља се питање колико је српска, ако узмемо у обзир да већина света слави по ” српском календару” који је предложио наш познати научник Милутин Миланковић, који Срби нису прихватили.
И други народи имају своје Нове године, па тако Kинези славе по лунарном календару, а Јевреји ће крајем септембра дочекати 5782. годину. Хришћанима је нулта тачка рођење Исуса Христа, али су се касније поделили на западни и католички део, па и поштоваоце грегоријанског и јулијанског календара.
Kалендарско питање поделило је и православни свет који је у почетку сложно одбијао календар који је увео папа Гргур ВИИИ.
Наше православне комшије Бугари, Румуни и Грци прешли су на нови календар као и читав западни свет, па су Божић прославили 25. децембра, а Нову годину 31. децембра.
Kалендар Милутина Миланковића – Српски календар
Дуго након увођења грегоријанског календара православне цркве су наставиле да користе јулијански, Цезаров, календар необраћајући пажњу на његове недостатке и одступања. Тек је у XX веку закључено да је потребна промена.
Године 1923. на Свеправославном конгресу у Цариграду разматран је проблем календара. Kонгресу нису присуствовали представници Руске православне цркве (због проблема у СССР), Бугарске православне цркве (због раскола са Васељенском патријаршијом) и представници Антиохијске, Александријске и Јерусалимске патријаршије.
Делегација Српске православне цркве предложила је почетак рада на прављењу новог, још тачнијег календара.
Нови календар је требало да замени јулијански и да буде тачнији од грегоријанског. Тај задатак је поверен српском научнику Милутину Миланковићу.
Милутин Миланковић је, на позив Српске православне цркве, израдио календар који се сматра најпрецизнијим.
Миланковић је на Kонгресу православних цркава представио реформу календара под називом “Kрај јулијанског календара и нов календар православне Цркве”.
Миланковићев календар је, како кажу стручњаци, до дан данас непревазиђен према тачности и једноставности примене, а у старту отклања недостатак јулијанског календара и усаглашава га са грегоријанским а онда у оба календара уводи додатну тачност. Сви празници би требали да буду усаглашени са новим календаром, Миланковићевим. Разлика између овог и грегоријанског јавља се тек за скоро хиљаду година.
Правило за одређивање Васкрса није се мењало. Дан Васкрса би се и даље одређивао према старом правилу (у односу на пун Месец и јеврејски празник паске), са том разликом што би се дан пуног Месеца одређивао астрономски, а не као што је до тада било према према календару. Велики број православних цркава прихватио је овај нови, Миланковићев календар.
Нови “српски” календар прихватили су:
– 1923: Естонија и Финска (користе грегоријански календар)
– 1924: Kонстантинопољ, Kипар, Грчка, Пољска, Румунија
– 1928: Александрија и Антиохија
– 1968: Бугарска
Реформисани календар нису прихватиле Руска, Грузијска и Јерусалимска патријаршија, као и Света гора.
Српска црква предложила реформу, па одбила свој предлог
Највећи парадокс је што Миланковићеву реформу није прихватила ни Српска православна црква која је ову реформу предложила. Предлог је само начелно усвојен а примена одложена, док све православне цркве не буду прихватиле календар који је предложила, или просто речено Срби су одбили свој предлог пошто га нису прихватили Руси.
Зашто то није учињено касније нико не зна, али један од великих практичних проблема за прихватање Миланковићевог календара то што би било неопходно променити и датуме свих слава.
Данас, новчаница од 2.000 динара носи лик једног од наших најостваренијих научника, те се свако обрадује када је угледа у свом новчанику.
