Филм „Дара из Јасеновца“ никога не оставља равнодушним. Вечерас на РТС- у имамо ексклузивну прилику да гледамо тај филм Предрага Антонијевића.
Све то смета србомсцима, аутошовинистима, који деценијама намећу равнодушност према Србима. На страну то што филм нико од критизера који га сатанизују није гледао
Мене брине равнодушност према српском народу. Свет брине и говори о судбини Јевреја, о геноциду у Другом светском рату. То је хумано. Свет брине и о судбини Курда, Палестинаца. И то је у реду. Свет брине и о геноциду Турака над Јерменима, пре више од сто година. И та брига је оправдана. Одавно се говори о геноциду над северно и јужноамеричким староседеоцима. То је племенита брига. Већ пола века и више, свет брине и треба да брине, због геноцида, погрома и глади у Африци. Геноцид у Руанди је потресао свет. Свет брине и о народима за које смо тек недавно сазнали да постоје – о Рохинџама у Бурми. Цео свет се страшно насекирао над судбином Албанаца, пре 22 године. Све ове бриге су хвалевредне, и треба да буду наше бриге.
Можда ми је промакло, мада сам при крају шесте деценије живота, али нисам приметио светску бригу за судбину српског народа? Нисам приметио светски бол (Weltschmerz) због Срба. Није да нисмо страдали. Страдали смо 500 година под Турцима. Научници – историчари кажу да су у 18. и 19. веку турско арнаутски погроми над Србима попримили карактер геноцида. Страдали смо у Првом светском рату, на страни слободе – преко милион мртвих. Страдали смо у Другом светском рату, на страни слободе и антифашизма – преко пола милиона мртвих. Страдали смо у Јасеновцу – геноциду који званично није проглашен за геноцид. Комунисти нису хтели да озваниче и прогласе геноцидом, геноцид у Јасеновцу, у НДХ, над Србима, Јеврејима и Ромима. Страдали смо у новоусташкој Хрватској деведесетих. Страдали смо под НАТО злочинима, прекјуче. Нико се у свету, част изузецима, није много потресао над нашом судбином. Ми Срби смо, уназад 30 година жртве западне пропагандне машинерије, спиновања, стереотипа, предрасуда, демонизације и дехуманизације. Пропаганда запада је од нас направила идеалне негативце у холивудским и западним филмовима. Себе и свет, морамо да упитамо, због чега смо као народ жртве двоструких аршина? Да ли наша крв није црвена? Да ли нисмо довољно лепи, добри и пожељни? Да ли наша деца нису деца овог света? Да ли смо, и шта свету скривили? Да ли смо разапели Христа? Убили Гандија, Мартина Лутера Кинга, Кенедије? Измислили концлогоре и гасне коморе? Можда свет мисли да смо ми бацили атомске бомбе на Јапан? Можда свет мисли да смо ми Срби побили милионе душа у Јапану, Кореји, Вијетнаму, Ираку и Авганистану?
Због чега наше жртве и страдања изазивају равнодушност? Филм „Дара из Јасеновца“ то мења. Због тога га и нападају. По србомрсцима, није дозвољено показати емпатију према Србима, чак ни када су жртве геноцида. Наручене негативне критике у САД су успеле у свом циљу – избациле су филм из ужег избора за Оскара. Србомрсци су одахнули. По инсертима које сам видео ради се о ремек делу, филму који може да стане уз чувене, Оскарима ованчане филмове о геноциду „Живот је леп“ Роберта Бенињија („Life Is Beautiful“ – „La vita è bella“ – Roberto Benigni) и „Шиндлерова листа“ Стивена Спилберга („Schindler’s List“ – Steven Spielberg).
Због чега је девојчица Дара мање вредна од девојчице у црвеном капуту из филма „Шиндлерова листа“? Због чега је девојчица Дара мање вредна од дечака Ђозуа из филма „Живот је леп“? Није мање вредна, само је српско дете. И за крај, када помињем дете, ево неколико стихова нобеловца, највећег пријатеља Србије Петера Хандкеа: „Песма детињства“- „Кад је дете било дете, ходало је машући рукама, желело је да је поток река, река понорница, а ова бара да буде море. Кад је дете било дете, није знало да је дете, све је имало душу, и све су душе биле Једна“.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
