Иако покушавају да јавност убеде у супротно, свако ко мало боље сагледа ситуацију, увидеће да студентске блокаде нису никакав спонтани бунт, већ уиграна стратегија НВО у којој се манипулативно призива страна интервенција, овог пута преко инфлуенсера и лажне жртвене нарације. Док се јавно ограђују од политичких утицаја, истовремено одржавају трибине са истим тим актерима, као што показује пример ФОН-а и Лазара Стојковића, који се и након „искључења“ појављује уз менторе из Прогласа и Ломпара. Насилни упад у општину Богатић, уз присуство представника истих тих „студената“, још је један доказ да овде није реч о аутономном покрету, већ о покушају политичке манипулације домаћом и светском јавношћу.
Студентске блокаде у Србији настављају се упркос тврдњама појединаца да су оне самосталне, без утицаја политике, невладиних организација и страних интереса. Ипак, оно што раде “студенти” ФОН-а, односно позиви на дељење снимака оборених блокадера страним инфлуенсерима, није ништа друго него перфидан позив за мешање западних сила у унутрашњу политику Србије. А то је само током ових протеста већ виђени сценарио.
Као што су њихови ментори последњих дана писали и молили европске политичаре, званичне европске интитуције да се ангажују и “не оставе их” и директно се умешају у унутрашњу политику Србије , тако и ови наводни студенти следе исти шаблон – овог пута анимирајући светске инфлуенсере да се укључе и пренесу искривљену слику дешавања у Србији. Разлог? Покушај међународне мобилизације кроз лажне наративе о „репресији“ власти над недужном децом.
Посебно је занимљиво питање наводног „ограђивања“ од одређених политичара, НВО-а и организација. У тренутку када је шира јавност почела да увиђа да “студенти” нису тако самостално како покушавају да се представе, они на плануму изгласавају непотписано сензационално саопштење како се ограђују од НВО, странака, од говорника са протеста у Новом Саду и опет купе симпатије народа који каже: Е, ово је већ нешто!
Али, шта им тешко избацити саопштење?
У истом саопштењу ФОН-а, студенти тврде да се од 1. фебруара Лазар Стојковић не може више сматрати представником пленума, само два дана касније, на истом факултету, управо он седи поред Мила Ломпара на трибини. Ако је заиста дошло до „ограђивања“, зашто се онда те исте организације и даље појављују у академским круговима широм земље?
Трибине Прогласа се не прекидају, активности Покрета Мила Ломпара не престају, а политички активизам се и даље несметано наставља. Зар то није јасан показатељ да се овде не ради о студентском покрету, већ о вешто режираној политичкој игри?
ФОН није изолован случај. Догађаји у Богатићу су још један доказ да је реч о добро координисаној стратегији, где се студенти појављују као параван за насилне акције. У Богатићу је дошло до скандалозног упада у зграду општине, напада на појединце из владајуће странке, а све у присуству политичара попут Владимира Штимца и Ћуте Јовановића. Ко је још био тамо?
Представници ФОН-а. Да ли су позивали на насиље? Навијали за њега? Можда чак и учествовали? То се не зна јер иза налога стоје потпуно непознати људи! Можда чак и они од којих су се оградили, што је и највероватније. Зна се да су захвално узели новац од грађана Богатића!
Ако томе додамо чињеницу да се ови „студенти“ не ослањају на аутентични домаћи активизам, већ по узору на своје менторе из невладиног сектора позивају спољне факторе да се укључе у унутрашње политичке процесе, добијамо потпуну слику о томе ко заправо вуче конце.
Најновија стратегија – дистрибуција снимака гажења блокадера светским инфлуенсерима – није ништа друго до још један покушај обмане јавности, и то не само српске, већ и међународне. Проблем је што не говоре целу истину. Особе које су прегазиле демонстранте су у притвору, против њих су покренути поступци. Нико од њих није члан владајуће странке – то је већ доказано. Али то није довољно. Потребно је конструисати нарратив који ће Србију представити као државу у којој власт прогони недужну омладину, исту ону која крши закон неовлашћеним блокадама улица.
И најважније питање – да ли су ти „студенти“ свесни да својим деловањем не само да подривају правни систем Србије, већ и отворено позивају на мешање западних структура у српску политику? Да ли су свесни последица таквих позива? Или су, као и њихови ментори, убеђени да ће некада неко „тамо негде“ решити све у њихову корист? Остаје да се види, али једно је сигурно – игра која се овде игра далеко је од искреног студентског бунта.
Софија Марић / Васељенска