- Сада земља жели да гледа како Путин седи са Шојгуом и Герасимовим, док су наспрам њих, на пример, Кадиров и Пригожин (шеф приватне војне кмпаније „Вагнер“), како прима извештаје о мобилизацији на културном фронту, како се саветује са командантима донбаских батаљона, како разговара са другима испред мапе на којој пише „Херсон“, па још са чиновима из ГРУ (војне обавештајне службе) и ФСБ (државне безбедности)…
- Народ такође жели да се реч „саботажа“ врати из прошлости, да се са ње обрише прашина. Тако да свако поред кога прозуји реч „саботер“ осети ледене жмарце дуж кичме. А сада „горе“ звуче фразе: Немојмо под прејаким гасом; Морамо доносити избалансиране одлуке. Они и доносе избалансиране одлуке. Другим речима: саботирају где стигну
- За неке је ово рат, а за неке – ватромет и „планско деловање“. Коригујте им планове. Јер, хук се појачава. То народ жамори и ишчуђава се. Речи су још неразговетне, а када то постану – у њима неће бити увијања…
Аутор: Захар ПРИЛЕПИН
„ЈАСНО је шта земља жели.
Да Путин руководи специјалном војном операцијом.
То је све!
Можда он њоме и руководи у неком облику, али земља је до сада гледала нешто другачије кадрове у инфо-емисијама: те како решава веома важне ствари са неким светским лидерима, те како је разговарао са Макроном, те са министрима о економији...
Све је то веома важно. Веома, веома важно. Идеално је обављао део активности који је омогућио Русији да не остане сама на планети. Испоставило се да имамо пријатеље.
Али, сада земља жели да гледа како Путин седи са Шојгуом и Герасимовим, док су наспрам њих, на пример, Кадиров и Пригожин (шеф приватне војне кмпаније „Вагнер“), како прима извештаје о мобилизацији на културном фронту, како се саветује са командантима донбаских батаљона, како разговара са другима испред мапе на којој пише "Херсон", па још са чиновима из ГРУ (војне обавештајне службе) и ФСБ (државне безбедности)...
Зашто? Зато се нашом државом управља – ручно.
Сви су мислили да ради као сат, а стрелице треба померати руком.
Нека ми нико не говори да за Путинов сто доводим неодговарајуће фигуре, да кршим церемонијал...
Већ сам објавио књигу са насловом „Дневник пријема код Стаљина“.
Тамо је сваки дан кршен протокол: на пријем су чекали и долазили маршали, министар пољопривреде и баритон из позоришта, шеф НКВД, председник колхоза, маршали и писац Шолохов, а и свакаква `ситна риба`...
Народ такође жели да се реч „саботажа“ врати из прошлости, да се са обрише прашина и да се поново учини релевантном.
Тако да свако поред кога птозуји реч „саботер“ осети ледене жмарце дуж кичме.
А знате ли како све сада иде? На свим нивоима... На састанцима „горе“...
Тамо звуче исте фразе: Немојмо под прејаким гасом; Морамо доносити избалансиране одлуке.
Они и доносе ` избалансиране одлуке`. Другим речима: саботирају где стигну.
Заповедајте им свима, друже главнокомандујући!
Неки вас слушају, али неки – уопште не!
За неке је ово рат, а за неке – ватромет и „планско деловање“.
Коригујте им планове.
Јер, хук се појачава. То народ жамори и ишчуђава се.
Речи су још неразговетне, а када то постану – у њима неће бити увијања...
