ПОД ХИТНО МЕЊАТИ СВЕСТ О КОМУНИЗМУ! Деловање комунистичке партије је било најпогубније по српски народ

Многи догађаји у току II светског рата у Југославији, укључујући и исход рата у односу на нашу земљу, су били проузроковани од комунистичке партије Југославије (даље: КПЈ) и везани за њену револуцију. Осврнућемо се укратко на њен историјат, њен став пре II светског рата и политичке правце којима је вијугала, и упознати вас са њом пре њене појаве са револуцијом. Када већ немамо и нисмо имали могућности да о овоме учимо у школама, не преостаје нам ништа друго него да на овај начин покушамо да мењамо свест…

КПЈ основана је 1919. у Вуковару у току још недовршене комунистичке револуције у Русији, од делова Социјалистичких странака Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Чим је основана постала је агент и потчињени орган комунистичке партије Совјетског Савеза, по чијим инструкцијама је и основана. Наступила је на народним изборима за уставотворну Скупштину Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1920 и одмах почела разорно деловати на разарању новог државног демократског поретка, због чега је дошла у сукоб са народним масама и државним властима. С њом су се брзо нашле на томе послу деструктивних акција све југословенске мањине, пошто су биле незадовољне стварањем нове југословенске државе и нестанком аустроугарске царевине. С циљем да створе хаос у земљи и да наметну своју револуцију у тек основаној новој држави, комунисти су, поред разних саботажа, отпочели са вршењем атентата на високе личности. Тако су извршили неуспешан атентат на Краља Александра I. у Београду 29 јуна 1921, а затим и други у Делницама, у Горском Котару, 21. јула на тадашњег министра унутрашњих послова, Милорада Драшковића,кога су и убили. Услед ових и сличних злочина, Народна Скупштина је донела закон 2.8.1921 о заштити јавне безбедности и државе, којим је забрањен јавни рад КПЈ и она отишла у „подземље.”

До 1932 КПЈ је спала на свега 500 чланова, па је централа из Москве наредила, да се њени чланови убаце у друге политичке странке и радничке синдикалне организације и да тамо раде свој посао за револуцију.

На седмом конгресу Коминтерне 1934, Стаљин је осудио КПЈ као најгору у Европи, што је био знак за ликвидацију њеног руководства. У времену од 1934-1939 Стаљин је вршио чишћење стрељањем милиона руског народа, побивши сву војну и цивилну елиту. У то време стрељао је секретара КПЈ Мартиновића. Њега је наследио Маврак, који је такође био позван у Москву и стрељан. Нови секретар постао је чешки комуниста, Јосип Цизнички, под именом Милан Горкић, који је исто био позван у Москву 1937 и био убијен, кога је наследио Јосип Броз. Затим је позван у Москву сав централни апарат КПЈ. По доласку и полажући рачуне Стаљину, били су сви похапшени осим Јосипа Броза. У њему је Стаљин угледао најгрубљег и најоданијег свога агента, па му је поштедео живот и именовао га секретаром КПЈ, а свих осталих 19 руководилаца побио у Москви. Стаљин је захтевао од Броза да и он потпише смртну осуду својим друговима, што је овај и учинио и тиме постао хладнокрвни убица оних са којима је до јуче сарађивао. Најзад је дошло на ред и убијање јосипа Броза-Тита, због чега га је Стаљин позвао у Москву 1948, али је овај одбио знајући врло добро о чему се ради. Тако је услед Титовог страха за живот настао „расцеп” између Стаљина и „одвајање” КПЈ од КП СССР, а не због ма каквих политичких или идеолошких разлика.

Главни циљ светског комунизма, са својом централом у Москви, је био да сломи демократски друштвени поредак успостављен после I светског рата у свима земљама Европе, путем пучева, револуције и убистава, не бирајући средства. Да би се овај циљ остварио, наређење је из Москве издато свима комунистичким партијама по свету, да се у ову сврху помажу сви нацистички и фашистички покрети, који тај поредак руше из било којих разлога. Москва је помагала и Хитлера и Мусолинија да руше демократске поретке у Италији и Немачкој и допринела њиховом успону; мислећи да ће их доцније својом револуцијом ставити под своју власт. Ту исту политику је спроводила и према Југославији и наређивала свом новом секретару Титу, да помаже све покрете и с њима сарађује у рушењу Монархије и демократије, али и државе као целине. Зато је била тесна спрега и сарадња пред рат између комуниста и усташа, која је дошла до пуног свог заједничког дејства у рушењу Југославије као државе, посебно њене војне силе, чији резултат се показао у априлу 1941 на почетку рата. Док је био у земљи, Анте Павелић је као адвокат бранио комунисте на судовима. Сада секретар, Тито је дословно извршавао наређења Стаљина у припремама за револуцију. Први и главни спољни акт му је био слање Југословена да узму учешће у шпанском грађанском рату за рачун комунизма. Требало је да Шпанија и комунистичка револуција у њој буду школа за комунисте Југославије, да се тамо очеличе, да се прекале и огрезну у крви, па да буду спремни за револуцију и убиства у својој земљи. Ти „шпанци” ће заједно са усташама бити главна пета колона у краткотрајном југословенском рату, спровести револуцију и братоубилачки рат по паду Југославије и бити први који ће својом руком опалити пушку на своје комшије и изазвати народно међусобно крвопролиће. Њих 38 ће Тито и партија унапредити у чин генерала у рату и после рата. Да би се што боље разумео циљ борбе КПЈ за време рата, и зашто се она онолико била окомила на четнике, потребно је навести документоване податке о њеном политичком ставу и борби у времену од када је потписан пакт Хитлер-Стаљин 23.8.1939 па до напада Немачке на Совјетски Савез 22 јуна 1941. За тај период времена од скоро две године II светског рата, КПЈ је јасно показала да јој је била важнија припадност интернационалном комунизму него својој држави, и да је за отаџбину сматрала Социјалистички Совјетски Савез, а не Југославију. Пакт Хитлер-Стаљин био је пакт између нацифашизма и комунизма, па су и комунисти Југославије сарађивали са тим нацифашистичким табором и борили се против Западних демократија и демократије своје земље и њених интереса. Поред поделе Пољске са Хитлером и напада на Финску и Балтичке земље, Стаљин је помагао Немачку ратним потребама да разори Данску, Шведску, Француску, Белгију и Холандију, а затим и Енглеску и Југославију. КПЈ и Тито су све ово одобравали и тиме се народу представили ко су и шта хоће. За то време је Јосип Броз ишао два пута у Москву, да од Стаљина добије инструкције и он је био први од комунистичких вођа у Европи, који је признао пакт Хитлер-Стаљин. У име КПЈ Тито је изнео партијско гледиште о рату у листу комунистичке Интернационале у Штокхолму “DIE WELT” и у своме чланку на немачком језику од 30 новембра 1939 под потписом “W” (Валтер – име које му је дао Стаљин) он каже: „Радни народ Југославије не жели никакав рат. (Не жели рат против Хитлера, јер га не жели Стаљин, п.п.) Пакт о узајамној помоћи између Совјетског Савеза и Немачке и улаз совјетских трупа у Балтичке земље изазвали су велико одушевљење у широким народним масама у Југославији.”

Тито и Партија нису осуђивали Хитлера и нацифашизам за напад на Пољску и Француску, ни за рат са Енглеском, већ су осуђивали Енглеску и Француску и оптуживали их да воде империјалистички рат. Партија и Тито су изнели свој став о рату и у своме званичном листу „КОМУНИСТ”, у броју 5 за јуни-јули 1940, у коме кажу ово: „Још од почетка империјалистичког рата многи другови нису разумели његов империјалистички карактер, нити држање радничке класе према њему. Извесни другови су запали у шовинизам и стали брбљати о безусловној одбрани Југославије, заборављајући да од тога имају користи једино ратни хушкачи у Лондону и Паризу. Ми смо дужни да поставимо питање одбране независности народа Југославије, водећи рачуна не само о нама самима већ и о интересима основне покретачке снаге револуције, о интересима отаџбине социјализма – Совјетском Савезу. У класном рату важи исто правило као и у свима другим ратовима: помоћне трупе ваља да се равнају према главнини.”

Дакле, по Титу Енглеска и Француска су хушкачи рата, а не Хитлер и његова Немачка, а Југославију није требало бранити од нацифашизма, него водити рачуна о револуцији и „отаџбини социјализма”! Оним „помоћним трупама” сматрани су чланови КПЈ као помоћна војска Совјетског Савеза, што је значило пета колона југословенске војске и своје земље. КПЈ је била против пуча од 27 марта 1941 и демонстрирала је зато што је срушен пакт Југославије с Немачком. Десетине хиљада народа одржало је у Београду манифестације поздрављајући прекид са Хитлером. На другој страни комунисти су одржали своје манифестације пред совјетским Посланством, поздрављајући пакт Совјетског Савеза са Немачком, за чије су се савезништво Тито и партија свим силама залагали. Није им сметало што је до тада Хитлер са својом Немачком био прегазио скоро целу Европу и ставио многе народе под своју чизму; нити је за њих био „омрзнути окупатор”! КПЈ је и даље оправдавала тај злочин, нападала Енглеску и Француску и Србе што су стали с пучем на њихову страну, припремајући у својој земљи издају народа и раздор државе.

Тих истих дана после пуча и пред напад на Југославију, када су југословенска влада и народ чврсто стали на страну Савезника и у одбрану својих слобода и демократије од нацифашизма, Тито, као секретар КПЈ издаје ПОВЕРЉИВУ ДИРЕКТИВУ свима својим партијским покрајинским комитетима, која гласи:

1. „Комунистичка партија Југославије сада је у положају да узме активног учешћа у збацивању монархистичког режима. Тога ради она ће пружити подршку свима елементима који имају исти тај циљ, без обзира на њихов политички карактер. Југославија најпре мора бити растурена у више делова и Партија ће потом деловати у свакоме од њих сходно раније датим директивама.

2. „Чланови партије позвани у војску ваља да врше следеће задатке: прво, да дезорганизују отпор југословенске војске стварајући забуну међу официрима и људством, тако да пораз изгледа као последица неспособности официрског кора, чији углед мора бити коначно уништен. Друго, да сабирају оружје и ратни материјал који буде напуштен у паници и да га смештају на скровито место ради позније употребе. Треће, да сабирају информације о појединим официрима који не припадају нашем покрету, али могу бити корисни на случај уласка Совјетског Савеза у рат.

3. „Пружити сву нужну подршку усташама, Македонцима, Албанцима и другим националним организацијама, уколико би оне могле допринети што бржем збацивању данашњег режима. Помоћ треба да се пружи и црногорским сепаратистима, ако прихвате антиројалистичку линију у Црној Гори.

4. „Немачка ће брзо сломити југословенски отпор и уз помоћ Италије увести у Хрватској усташки режим а можда сличне сепаратистичке режиме и у другим крајевима. Морају се због тога предузети кораци да се наши људи увуку у нову управу ради сабирања обавештења и ради других циљева.”

Из ове црне директиве се јасно види да су се Тито и КПЈ „нашли у положају” да помогну Хитлера, Мусолинија и Анту Павелића и њихове нацифашистичке војске да сруше и растуре Југославију, позивајући своје чланове да помогну све фракције на томе послу. Та директива,којој даљи коментар не треба, издата је у време када су родољуби полазили на фронт да бране своју отаџбину! Међутим, треба подвући да је КПЈ, да би сакрила истину о себи, уништила све своје публикације и документа везана за тај период њене сарадње са нацифашистима од пуне прве две године рата, у духу пакта Хитлер-Стаљин. Зато, она није ставила свој рад из тога времена у званичну своју историју, или га је преиначила у духу својих интереса и онако како јој одговара. Комунистичко воћство је врло добро знало, да су комунизам као идеологија и КПЈ као његово средство, постали омрзнути у народу звог својих злодела у време рата, па је после рата Комунизму променило име у „Социјализам” а Комунстичку Партију преименовало у „Савез Комуниста Југославије“.