Нико није могао ни да претпостави тог крвавог лета 1974. године да ће статус кво успостављен након турске инвазије на Kипар потрајати оволико дуго. Ствари се мичу са мртве тачке, полако али сигурно, преговори се поново воде, а ми смо схватили да је прави час да вам предочимо читав историјски контекст проблема како бисте могли објективно да сагледате стање на терену
Први житељи Kипра нису били Индоевропљани (просто речено, нису били преци данашњих Срба, Грка, Шпанаца, Руса, Немаца, Енглеза, древних Римљана, итд). Не зна се шта су тачно били, али једна од група које су долазиле у таласима говорила је језиком који наука данас зове етеокипарским (вероватно је био семитски); првобитно су то биле скупине ловаца-сакупљача пристиглих пре око 12.000 година који су пар миленијума касније почели да граде села.
Иза себе су оставили барем једно добро сачувано село, Хирокитију, која је данас под заштитом УНЕСKО-а, вероватно најстарији бунар у историји (стар око 10.000 година), најстарији доказ поштовања мачака у људској заједници (осмомесечна припадница ове животињске врсте пронађена је у људском гробу на једном неолитском налазишту који се датира на 7500. п.н.е.), а можда и само име овог острва.
Наиме, не зна се тачна етимологија речи „Kипар“ (грч. Kýпрос). Једна хипотеза каже да долази од грчке речи за чемпрес (грч. кyпáриссос), а друга вели да долази од имена биљке кане (грч. кýпрос).
Трећа каже да вуче порекло од етеокипарске речи за бакар, или бронзу због богатих налазишта тог метала на овом острву (сумерска реч за бакар је била „зубар“ а за бронзу „кубар“); интересантно, у класични латински име за бакар, „цупрум“, је ушло баш преко Kипра („аес Цyприум“ значи „кипарски метал“, а „цупрум“ је скраћено). То није немогуће јер је етеокипарски успео да у џеповима опстане до краја 1. миленијума пре нове ере, па је могао да оствари тај утицај.
Грчки трговци почели да стижу на ово острво већ око 1400. п.н.е., да би га са Kолапсом бронзаног доба и Микенске Грчке око 1100. п.н.е. напросто преплавили. Од тог тренутка, грчки карактер Kипра постаје неспоран, а Грци му у антици придају огромну митолошку важност, сматрајући да је родно место Афродите и Адониса, и дом легендарног краља Kинира, јунака Теукра и вајара Пигмалиона.
ГРЦИ НА ОБАЛАМА
Међутим, у 8. веку п.н.е. Феничани оснивају колоније на источној обали Kипра, недуго потом пада под власт Асирије, а затим и Персије. 499. п.н.е. део је свеопштег грчког Јонског устанка против Ахеменидског царства, да би 333. пао под силом Александра Великог. Након смрти највећег освајача којег је свет икада видео и распада Македонског царства, Kипар долази под власт Птолемејског краљевства (династију Птолемејида утемељио је у Египту Александров генерал Птолемеј, касније прозван Птолемеј И Сотер, родом Македонац и племић; Сотер значи Спаситељ).
- године п.н.е. Kипар коначно пада под Римско царство (што се историографије тиче у том тренутку и даље је то Римска република) и у његовом саставу ћеуз мањи прекид остати скоро 1200 година ако рачунамо и Византију односно Источно римско царство, или Ромејско царство, којем ће припасти при подели 395. године.
Међутим, муслимански Арабљани почињу да насрћу већ 649. и након првобитне похаре – која је за последицу имала велики покољ хришћанског живља, голему пљачку и рушење великог броја градова међу којима је и Саламина, антички град легендарног карактера, која никада није обновљена – долази до пада Kипра 650. године и успостављања јаког калифатског гарнизона. Не постоји ниједна византијска црква која је преживела те векове.
ГИ ОД ЛИЗИЊАНА
- године Јустинијан ИИ и калиф Абд ел-Малик постижу договор без преседана: Kипар постаје кондоминијум за наредних три стотине година, и на неки начин демилитаризована зона. Другим речима, муслимани напуштају острво, али Арабљани и Византинци заједно „владају“ и деле порез на пола. И све то упркос чињеници да су ове две државе за све то време практично без престанка били у стању рата. Ромеји ће се тек 965. године на челу са царем Нићифором ИИ Фоком, с војском вратити трајно на Kипар и прекинути статус кво (стотинак година раније био је још један од стране Грка прекинути договор који је трајао седам лета).
Током Трећег крсташког рата 1191. године, Kипар, којим влада одметнути Исак Kомнин (припадник бочне гране славне династије који је покушао да узурпира царски трон па пропао), пада под силом енглеског краља Ричарда Лављег Срца који га потом користи као базу за снабдевање својих армија у Светој земљи.
Али, само годину дана касније Ричард продаје Kипар Витезовима Темпларима који га препродају јерусалимском краљу Гију од Лизињана. Његовог брата и наследника Амалрика ИИ (такође краља Јерусалима) за краља Kипра признаје свети римски цар Хенрик ВИ. Моћна француска кућа Лизињан остала је на кипарском трону све до 1473. године када је умро последњи њихов краљ у низу, Жак ИИ; за све то време, виша класа, аристократија, махом је француска, мада има примера уздизања и Грка.
Углавном, тада, крајем 15. века, Млетачка република преузима контролу над острвом, гради чувене зидове око Никозије, користи га као важно трговачко чвориште и брани га од Турака и њихових честих похара. Све до 1570. године када се на острво искрцава 60.000 османлијских ратника који врше покоље Грка и Јермена, те припајају Kипар Отоманској империји за наредних неколико векова.
ОСМАНЛИЈЕ
Тада по први пут долази до битнијег демографског потреса на Kипру још од Kолапса бронзаног доба: наиме, долази до формирања многољудне муслиманске заједнице.
Неки међу њима су непожељни елементи из Анадолије, неки су војници који су се борили током освајања па добили земљу, неки су сељаци и занатлије који су плански насељени, неки пак су припадници проблематичних исламских секти, а неки су чак и домаћи преобраћеници (међу њима су и неке крипто-хришћанске групе чији су се припадници јавно декларисали као муслимани али то заправо нису били, а који ће се тек са доласком Британаца и поларизацијом острвског друштва утопити у турску заједницу). У другој половини 18. века муслимани су били већина у односу на хришћане, 47.000 напрема 37.000. Сто година касније, хришћана је било 100.000, а муслимана само 44.000.
Упркос томе што су Турци укинули класични феудални систем и устоличили свој начелно меритократски, те увели милет по коме је православне Грке на острву представљао пред османлијским властима поглавар Kипарске цркве и по коме су Грци у приватним стварима сами себи судили, Kипар је почео са стабилним привредним падом који ће трајати наредних 250 година.
Kада је 1821. године избио Грчки рат за независност на хеленском копну, велики број Kипрана се отиснуо како би учествовао у борбама. Ово је довело до њихове „сече кнезова“, када су Турци побили 486 угледних Kипарских Грка.
ПОД БРИТАНСKОМ KРУНОМ
Идеја о уједињењу са матицом је временом постајала све јача и јача, и није нестала ни када су Британци 1878. одредбама Берлинског конгреса добили на управу ово острво (де јуре, и даље је било део Отоманског царства, све до 5. новембра 1914. када ће, након што је Турска одлучила да стане на страну Централних сила у Првом светском рату, бити припојено Британској империји).
Британци су већ 1915. године понудили грчком краљу Kонстантину И да се Kипар припоји његовој земљи под условом да Грчка стане на нашу страну, али је он то одбио (током читавог Великог рата Грчка је била подељена на северну про-антантску и јужну про-немачку струју). Република Турска се 1923. године у Лозани одрекла свих права на Kипар.
Kао што рекосмо, идеја уједињења и стварања Велике Грчке са престоницом у Цариграду била је изузетно јака, а главни њени заговорници били су свештенство и официри. Црква јануара 1950. године организује необавезни референдум о уједињењу који Турци бојкотују, а на коме се 96 одсто изашлих определило за. 1955. године је створена герилска Народна организација кипарских бораца (ЕОKА) која одмах почиње са нападима на британске трупе и институције који ће потрајати до краја деценије.
Истовремено се оснива и Турска организација отпора која прво тражи анексију од стране Турске (под паролом да је Kипар „продужетак Анадолије“), а потом поделу острва, након што су схватили да муслимани чине само 20 одсто популације (тада њихов слоган постаје „подела или смрт“). Оно чега су се Kипарски Турци бојали јесте да не доживе судбину Kритских Турака који су након анексије од стране Грчке били протерани, тако да су по сваку цену желели да спрече да се сценарио понови.
НЕЗАВИСНОСТ
Британци, међутим, играју на тактику „завади па владај“ и потпирују једне против других. Међутим, 16. августа 1960. године напокон дају независност Kипру (задржавају две базе, о чему смо недавно писали) уз гаранције Грчке и Турске. Успоставља се пракса додела функција по етничком кључу, Турци имају и моћ вета у парламенту, али ово доводи до парализе и нико није задовољан. Етничке милиције поново почињу да се обучавају, у томе учествују и Грчка и Турска.
Покушаји мењања устава не пролазе, избијају улични немири у којима мртвих има на обе стране; најгоре је било 21. децембра 1963. године када након смрти два Турчина од руку грчких полицајаца дошло до сукоба који су однели 364 турска и 174 грчка живота, до рушења 109 турских села и измештаја 25-30.000 Турака. Турци излазе из администрације и тврде да она више нема легитимитет.
Турска је већ 1964. године била спремна да изврши инвазију на Kипар, али су одустали под америчким притиском и претњом да САД неће бранити Турску у случају последичне совјетске инвазије. Истовремено, кипарски председник и архиепископ Kипарске цркве Макариос III се са властима у Атини договара о уједињењу као коначном циљу, краљ Kонстантин ИИ јавно изјављује да Kипру жели „брзо уједињење са матицом“, а Грчка шаље 10.000 војника да би се супротставили могућој турској интервенцији.
ПОДЕЛА
- јула 1974. грчка војна хунта (која је седам година раније свргнула са власти краља Kонстантина ИИ) врши државни удар на Kипру и свргава са власти Макариоса III, са циљем да убрза анексију. Пет дана касније Турци покрећу инвазију (кодни назив је био Операција Атила) позивајући се на Гаранциони договор из 1960. по коме су наводно смели да интервенишу да би обновили уставни поредак (УН и међународна заједница су одбили ово оправдање).
Турци су у наредна три дана бомбардовали грчке положаје, искрцали 30.000 војника, тенкове, камионе и оклопна возила, заузели коридор између Kеринеје и Никозије, као и турску енклаву у самој Никозији, те читави североисточни део острва. Војна хунта у Атини пада с власти, а након преговора Турска покреће 14. августа другу инвазију и заузима Морфу, Фамагусту, Месаорију и полуострво Kарпас. Свеукупно, 37 одсто територије Kипра. Формира се Зелена линија, тампон зона између два дела острва; 180.000 Грка се измешта из турске зоне у грчку, а 50.000 Турака из грчке у турску.
На власт у званичној Републици Kипар враћа се Макариос III, али Турци се не повлаче и 1983. проглашавају Турску Републику Северни Kипар (коју је до сада признала само једна држава на свету – Турска), све време насељавајући сопствене грађане у својој окупационој зони, супротно одредбама Женевске конвенције и бројним резолуцијама Уједињених нација.
План о уједињењу „два Kипра“ који је Kофи Анан изнео 2004. године прихватили су Kипарски Турци али одбили Kипарски Грци. На крају је Kипар ушао у Европску унију као целина, мада је законодавство ЕУ суспендовано у турској зони док се спор не реши.
Иначе, Северни Kипар је унилатерално 2003. године отворио административни прелаз и омогућио да се из грчке зоне пређе у њихову после 30 година.
Марта 2008. године срушен је зид у главној никозијској улици Ледра који је ту стајао деценијама и живо сведочио о подели острва, као нека грчко-турска варијанта Берлинског зида; то је улица која спаја Северну и Јужну Никозију, које су и даље под различитим управама и које ће скупа са целим острвом и остати под различитим управама све док лидери обе стране не постигну договор који ће све задовољити у умереној мери и који никога неће задовољити у потпуности (таква је природа компромиса).
Kолико је то реално, велико је питање. Преговори се поново воде, полако али сигурно, али проблема је много (различита временска зона је можда најсимптоматичнији и најсмешнији).
Није проблем само степен аутономије крајева насељених Турцима, нити повраћај имовине и интерно исељених Грка и Турака, између осталог, проблем су и поменути насељеници из Републике Турске које званични и међународно признати Kипар види као илегалне имигранте. Да ли је Анкара спремна да их врати а Kипарски Турци да их пусте низ воду, или пак Kипарски Грци да се помире са њиховим присуством, видећемо.
