Ове године обележавамо 80 година од ослобођења Београда и Србије од фашистичке окупације у Другом светском рату, али и 60 година од трагичне погибије маршала Совјетског Савеза Сергеја Семјоновича Бирјузова и генерала Владимира Ивановича Жданова. Бирјузов и Жданов дали су пресудан допринос испред Црвене армије у борби за ослобођење нашег главног града, а изгубили су живот у авионској несрећи на Авали октобра 1964. године, управо при доласку на прославу 20. годишњице ослобођења Београда. Пошто се о овим херојима Совјетског Савеза и Југославије мало говори, да не би били препуштени неправедном забораву, желимо да подсетимо на њихове биографије и дешавања из историје наше земље и народа у којима су учествовали. Такође, да осудимо један период недавне прошлости у коме су Бирјузову и Жданову била одузета имена улица, у склопу помахниталог пројекта ревизије историје и потискивања сећања на огромну и незаменљиву улогу Совјетског Савеза и Црвене армије у ослобођењу наше земље и главног града од фашизма.

Сергеј Семјонович Бирјузов (1904-1964)

Сергеј Семјонович Бирјузов био је совјетски маршал, Херој Совјетског Савеза и Народни херој Југославије.

Рођен је 21. августа 1904. године у Скопину, у Рјазанској области. Године 1917. завршио је парохијску школу и радио као пољопривредни радник и дрвосеча. У Црвену армију ступио је добровољно са 18 година, и у њој је напредовао, поставши командант батаљона пре него што је 1934. године отишао на Војну академију „Фрунзе“ (названој по Михаилу Васиљевичу Фрунзеу). Дипломирао је 1937, након чега је постао начелник штаба стрељачке дивизије. Године 1939. је постао шеф операција Харковског војног округа, што је дужност на којој је био до августа 1939, након чега је постао командант 132. стрељачке дивизије.

Пре почетка и у првим месецима Великог отаџбинског рата дивизија је била у саставу 13. армије на Западном фронту. Бирјузов је био учесник Смоленске одбрамбене битке и битке за Москву. Командовао је 132. стрељачком дивизијом три године, што је реткост међу совјетским генералима, посебно за време Другог светског рата. Совјетски генерали су ретко били на једној командној дужности дуже од неколико месеци. Бирјузовљева јединица је била део Југозападног и Брјанског фронта. Бирјузов је сматран добрим командантом дивизије. Често је лично водио дивизију у битку. Током прве године операције Барбароса (јун 1941), Бирјузов је рањен чак пет пута, од чега два пута прилично озбиљно, због чега је неколико месеци провео у болници. За храброст и јунаштво одликован је Орденом Лењина. Априла 1942. је постављен за начелника штаба 48. армије, која је била део Брјанског фронта. Командовао је овом јединицом до новембра 1942, када је постао начелник штаба Друге гардијске армије Стаљинградског (касније Јужног) фронта. На овој дужности је био до априла 1943. године, помажући у вођењу ове моћне формације током операције Сатурн, када је Друга гардијска помогла у сламању немачке Шесте армије, након што су Немци били опкољени током Стаљинградске битке.

Априла 1943. године, Бирјузов је постављен за начелника штаба Јужног фронта, као вредан помоћник команданту фронта Фјодору Ивановичу Толбухину. Јужни фронт је 20. октобра 1943. преименован у Четврти украјински фронт. Главне битке Бирјузова на овој позицији су операција Донбас и ослобођење Крима. Остао је начелник штаба до маја 1944. године, када је премештен у Трећи украјински фронт, заједно са Толбухином. На овом положају Бирјузов је учествовао у развоју и вођењу Јашко-Кишњевске и Београдске офанзивне операције. Октобра 1944. Бирјузов је постао командант 37. армије која је била део Трећег украјинског фронта. На овој дужности је био до маја 1946. године. На овим командним дужностима, Бирјузов је помогао у планирању и спровођењу акција за избацивање свих немачких трупа из Украјине, а затим и акција за ослобођење Бугарске и Југославије. Био је главни војни саветник бугарске војске и заменик председника Савезничке контролне комисије у Бугарској.

Од јуна 1946. је заменик главнокомандујућег Јужне групе снага, од јуна 1947. – командант Приморског војног округа, од априла 1953. – први заменик команданта Далекоисточне војне области. Од јуна 1953. – главнокомандујући Централне групе снага (Аустрија и Мађарска), од маја 1954. – први заменик главног команданта ПВО земље. У чин маршала Совјетског Савеза унапређен је 11. марта 1955. године. У периоду од марта 1955.  до 1962. био је главнокомандујући снагама противваздушне одбране земље и заменик министра одбране СССР-а. Бирјузов је проглашен за Хероја Совјетског Савеза 1. фебруара 1958. У априлу 1962. године премештен је на дужност врховног команданта Стратешких ракетних снага. У марту 1963. Бирјузов је постављен на место начелника Генералштаба Оружаних снага СССР и првог заменика министра одбране СССР-а. Био је члан Централног комитета КПСС и депутат Врховног совјета Совјетског Савеза.

Маршал Пјотр Кошевој је написао да је Бирјузов „веома захтеван шеф, али су његови захтеви увек били у оквиру прописа и, да тако кажем, људске правде. Многи су га сматрали строгим и повученим. [Кошевој] то није приметио. Његова [Бирјузова] дубока интелигенција, жеља и способност да гледа у будућност јасно су се манифестовали у практичном раду.“

С. С. Бирјузов је погинуо у авионској несрећи на Авали 19. октобра 1964. године, приликом доласка совјетске делегације на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда. За Народног хероја Југославије постхумно је проглашен октобра 1964. године. Његов пепео је положен у урну у зиду Кремља на Црвеном тргу у Москви.

Маршал Бирјузов одликован је са: Златном звездом, медаљом Хероја Совјетског Савеза, пет Ордена Лењина, три Ордена Црвене заставе, Орденом Суворова првог реда и Орденом Суворова другог реда, Орденом Кутузова прве класе, Орденом Богдана Хмељницкога првог реда. Од југословенских одликовања, поред ордена Народног хероја, носилац је Ордена партизанске звезде са златним венцем и Ордена братства и јединства са златним венцем. Био је почасни грађанин Београда, Софије и Бургаса. 19. октобра 2019. године у Доњецку у улици Бирјузова подигнута је биста маршалу. Улице у Београду, Минску, Рјазању, Новоросијску, Тјумену, Полтави, Доњецку, Судаку, Севастопољу, Саратову, Караганди, Одинцову и Рјажску такође су назване у част С.С. Бирјузова.

Владимир Иванович Жданов (1902-1964)

Владимир Иванович Жданов био је учесник Руског грађанског рата и Великог отаџбинског рата, генерал-пуковник Црвене армије, Херој Совјетског Савеза и Народни херој Југославије.

Рођен је 29. априла 1902. у Кијеву. Након школовања радио је у електричној централи у Јесентукију у Ставропољском крају. Августа 1920, у време завршних битака грађанског рата у Русији, ступио је као добровољац у радничко-сељачку Црвену армију. Године 1926. завршио је Пешадијску школу у Кијеву, на којој је стекао велико искуство у командовању. Године 1932. у Лењинграду је завршио курс за усавршавање официра оклопних јединица Црвене армије и након тога прешао у тенковске јединице. Године 1940. ванредно је дипломирао на Војној академији „Фрунзе“. Почетком 1942. завршио је убрзани курс Више војне академије Ворошилов, након чега је маја исте године упућен на фронт.  Налазио се на дужности начелника штаба 13. тенковског корпуса (корпус је јануара 1943. преименован у 4. гардијски механизовани корпус) и учествовао је у одбрамбеним борбама на Дону и код Стаљинграда, као и у офанзиви совјетских трупа код Стаљинграда, у Ростову, Донбасу и др. За заслуге у дотадашњим борбама, 7. јуна 1943. је Указом Савета народних комесара СССР унапређен у чин генерал-мајора, а за команданта 4. гардијског механизованог корпуса (тада у саставу Другог, а потом у саставу Трећег украјинског фронта) постављен је 31. марта 1944. и на овој дужности остао је до краја рата.

Механизовани корпус се дуже време налазио у саставу коњичко-механизоване групе Трећег украјинског фронта, која је више пута учествовала у дубоким продорима у непријатељске позадине и била окружена јаким непријатељским снагама. Своје командантске способности посебно је исказао августа 1944. у борбама на југу Украјине, у Јашко-Кишњевској операцији, којом је совјетским трупама отворен пут на Балкан. Вешто је руководио борбеним формацијама корпуса приликом пробијања непријатељске одбране на Дњестру и приликом опкољавања непријатељске Кишењевске групације, када је заробљено око 14.000 непријатељских војника и официра. За заслуге у овим борбама 13. септембра 1944. је Указом Президијума Врховног совјета СССР проглашен херојем Совјетског Савеза, и одликован Орденом Лењина и медаљом Златна звезда (бр. 3772), а Указом Савета народних комесара СССР унапређен је у чин генерал-лајтнанта, тј. „генерал-потпуковника тенковских снага“.

Након ослобођења Бугарске, септембра 1944, његов корпус је прешао у Југославију, где је учествовао у борбама за ослобођење њених источних делова и главног града Београда. За заслуге у борби против заједничког непријатеља и допринос ослобођењу Београда Указом Председништва АВНОЈ-а одликован је 6. новембра 1944. Орденом Народног хероја Југославије.

Механизовани корпус В. И. Жданова истакао се затим у току Будимпештанске операције. Фебруара 1945. борио се да задржи и прошири мостобран на реци Хрон у јужној Чехословачкој, након чега се налазио у резерви.

После завршетка Другог светског рата Жданов је наставио да командује 4. гардијским механизованим корпусом до његовог расформирања, а потом 5. гардијском механизованом дивизијом. Године 1950. завршио је курс на Вишој војној академији Ворошилов и од марта 1951. био начелник штаба, а потом заменик команданта Далекоисточне војне области. Од августа 1953. је био помоћник команданта Јужно-уралског војног округа, а од априла 1954. помоћник команданта Централне групе снага. Од јула исте године налазио се на дужности начелника Управе за борбену обуку Централне групе снага. Септембра 1961. постављен је за вишег војног саветника при комади војног округа Народне армије Немачке Демократске Републике (ДДР). Указом Савета министара СССР 13. априла 1964. унапређен је у чин генерал-пуковника, а јуна исте године постављен је за начелника Војне академије оклопних снага. В. И. Жданов је погинуо у авионској несрећи на Авали 19. октобра 1964. године, приликом доласка совјетске делегације на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда. Сахрањен је на московском Новодевичјем гробљу.

Поред звања Хероја Совјетског Савеза и Народног хероја Југославије, Жданов је одликован са два Ордена Лењина, три Ордена Црвене заставе, Орденом Суворова првог реда, два Ордена Суворова другог реда, Орденом Кутузова, Орденом Црвене звезде и др. Постхумно је 20. октобра 1964. одликован Орденом ратне заставе.

Ослобођење Београда 1944. године (Београдска операција)

Садејство Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) довело je до ослобођења знатног дела Србије, која je имала посебан стратешки значај, а затим и целе Југославије. Јединице НОВЈ добиле су знатне количине наоружања од Совјета у завршним борбама за ослобођење. Најважнији маневри у којима су ове две армије заједнички дејствовале били су у оквиру Београдске и Будимпештанске операције. Циљ Београдске операције био je разбијање немачких снага у источним деловима Југославије и ослобођење југословенске престонице. Детаљан план Београдске операције направили су 5. октобра у Крајови Тито и командант штаба Трећег украјинског фронта генерал-пуковник Сергеј Семјонович Бирјузов. За Југославију и Бугарску су непосредно одговарали Толбухин и Бирјузов.

  1. октобра, команданту 3. украјинског фронта Толбухину упућена је директива из штаба совјетског врховног команданта (потписана од Стаљина и Антонова) о одобрењу плана операције који је он представио 30. септембра, почевши од 13. до 14. октобра. Толбухин је обавештен да је Штаб предложио да команда НОВЈ организује интеракцију са трупама свог фронта од 9. до 10. октобра у духу плана који им је представљен. 8. октобра договорени су завршни делови Београдске операције.

У Београдској операцији, учествовале су Покретна група Трећег украјинског фронта Црвене армије под командом генерал-лајтнанта Владимира Ивановича Жданова и Прва армијска групу НОВЈ под командом генерал-лајтнанта Пека Дапчевића. Жданов је рекао партизанском војном вођству, на састанку испред Младеновца, да има задатак да заузме Београд 14. октобра. „Из тога смо морали закључити да он има сигурне податке о њемачким снагама које бране град. Из такве процјене ситуације произашла је наша одлука и наређење свим нашим дивизијама да, савлађујући успутно отпор непријатеља, хитају према Београду, да не бисмо заостали, односно да бисмо истовремено са јединицама Црвене армије стигли на прилазе граду. На то нас је обавезивало и наређење Врховног команданта Маршала Тита, да наше јединице прве треба да уђу у Београд“, наводи начелник штаба партизанске армијске групације генерал Саво Дрљевић.

Ове две војне групације пробијале су се ка Београду ослобађајући значајне делове Србије, да би се коначно сусреле 10. октобра 1944. године недалеко од Велике Плане. Непосредне борбе за Београд почеле су четири дана касније. Продори ка Београду са више страна, и окршаји са добро утврђеним, наоружаним и бројним немачким трупама завршени су коначним ослобођењем југословенске престонице 20. октобра 1944. године. У Београдској операцији учествовало је око 300.000 совјетских војника, од којих je око 200.000 припадало Трећем украјинском фронту, око 93.500 Другом украјинском фронту, а око 6.500 Дунавској ратној флотили. Све јединице које су се истакле у борбама за ослобођење Београда добиле су у новембру 1944. године придев Београдски/а у свом имену.

У току Београдске операције, октобра 1944, борци 4. гардијског механизованог корпуса В. И. Жданова борили су се заједно са борцима НОВЈ. Током борби за Београд Жданов је показао не само војничко вођство, већ и високе моралне и људске квалитете. Пре офанзиве, генерал Дапчевић замолио је Жданова да не користи тешку артиљерију, пошто је током ратних година Београд у великој мери страдао од напада Луфтвафеа и америчких бомбардовања. Жданов је послушао захтев југословенске команде – у уличним борбама коришћени су само тенкови Т-34 и пољски топови.

Занимљиво је да су звезде код југословенских партизана биле заступљеније него у самој Црвеној армији. На пример, тенковске колоне корпуса генерала Жданова нису носиле ознаку звезде већ амблеме из животињског света. „Брзе зечеве“ на мотоциклима извидница, „издржљиве псе“ на колима пешадије за подршку, „спретне куне“ на мањим оклопним возилима подршке пешадије, и најзад „љуте медведе“ на куполама тенкова Т-34 који су представљали основну ударну масу корпуса. Зато су корпус Жданова црвеноармејци незванично називали „Ждановљев зверињак“.

Совјетски војни команданти нису се ограничили само на војне припреме за ослобођење Југославије. Команда је такође обраћала пажњу на моралну обуку војника Црвене армије пре уласка у земљу, посвећујући озбиљну пажњу политичком раду са трупама. Политичка одељења армија (посебно 57.) известила су 2. октобра да „користећи чињенице о односу југословенског народа према јединицама Црвене армије, политички радници настављају васпитно-образовни рад са људством за уливање симпатија и поштовања према херојској борби Југославије“, а „радници одељења за агитацију и пропаганду припремили су материјал о Југославији (географски подаци, есеј о историји настанка народноослободилачке борбе југословенске људи), који ће се користити у предавањима и разговорима“. У посебном допису-обраћању политичког одељења Трећег украјинског фронта војницима у вези са уласком на територију Југославије, назначено је да су совјетске јединице „ушле на територију по духу и крви нама сродне Југославије“.

Године 1975. Тито je говорио о ослобођењу Београда:

„Са Стаљином сам се први пут срео у септембру 1944. године, када сам са Виса отишао у Москву. Хтио сам да се договоримо о даљим ратним операцијама и да затражим од совјетске владе да нам стави на располагање једну тенковску бригаду. Ja нисам ништа друго тражио него тенковску бригаду, да ослободимо Београд. То сам тражио, јер осим једне бригаде британских тенкова типа ‘стјуарт’ других тенковских јединица нисмо имали. А нама су били потребни тешки тенкови, као што су били совјетски типа Т-34, и можда још нека друга оруђа, нешто авијације, и друго. Стаљин je тада, ту преда мном, позвао телефоном маршала Толбухина, који се тада налазио у Софији. Рекао му je: ‘Овдје, код мене je Тито. Тражи да му дамо једну тенковску бригаду. Имаш ли тамо тенкова?’ Ja сам то слушао, и видим да Толбухин потврдно одговара. На то ћe Стаљин: ,Давај ађин корпус!’ Наредио je дакле, да један корпус крене према Београду, и да заједно са нашим јединицама, учествује у ослобађању главног града“.

Споменици погинулим црвеноармејцима

Прва армијска група НОВЈ имала је 2.944 мртвих и 3.379 рањених, док је Четврти моторизовани корпус Црвене армије имао 960 мртвих. Одмах по ослобођењу Београда 1944. године, почело је обележавање места на којима су сахрањивани борци погинули у борбама за ослобођење града. На Позоришном тргу (данас Трг републике) је 27. октобра сахрањена већа група совјетских бораца, а сахрани су поред великог броја грађана присуствовали и генерал-лајтнант Владимир Жданов и генерал-лајтнант Пеко Дапчевић. Први јавни помен обележио je тек покренути београдски дневник Политика 28. октобра 1944. године када je пренета вест о сахрани и подизању споменика црвеноармејцима који су погинули у ослобађању града. Сам споменик, као и остали по Србији, био je скромних димензија и готово непостојеће декорације. Споменици су поседовали само основне симболе: звезду петокраку са српом и чекићем, као симбол Црвене Армије, али и обавезни крст. Комеморативне свечаности одржаване приликом њихова откривања готово су по правилу укључивале и освештања и опела која су обављали свештеници Српске православне цркве. За разлику од монументалних споменика црвеноармејцима у Бечу, Берлину или Кенигсбергу, споменици у Србији су били скромни, више намењени развоју срдачних односа два народа јер су били средишта око којих ће се одржавати свечаности. Тек ће подизањем монументалног споменика на Батини, бити учињен омаж Црвеној армији као пандан Споменику захвалности Француској који je Краљевина подигла 1934. године.

У периоду до децембра 1944. подигнуто је укупно 18 великих и 84 мала споменика совјетским борцима, а поред споменика на Позоришном тргу истицали су се споменици на Славији, код Вуковог споменика, код Студентског дома, на Старом сајмишту и др. Ови споменици уклоњени су почетком педесетих година, а посмртни остаци су пренети на простор преко пута Новог гробља. Спомен-гробље ослободилаца Београда 1944, посвећено југословенским и совјетским борцима погинулим у борбама за ослобођење Београда октобра 1944. године, отворено је 20. октобра 1954. године поводом десетогодишњице ослобођења Београда. На њему је сахрањено 1395 бораца НОВЈ и 818 бораца Црвене армије.

Прослава прве годишњице ослобођења Београда 1945. године

Извршни народни одбор Београда поводом прве прославе Дана ослобођења града, прогласио је 19. октобра 1945. почасним грађанима Београда маршала Совјетског Савеза Фјодора Ивановича Толбухина, генерала Владимира Ивановича Жданова и генерал-лајтнанта Пека Дапчевића. Највеће улице града, којима су пролазили њени ослободиоци, улица Краља Александра и Шумадијска преименоване су у Булевар Црвене Армије и Булевар Југословенске Армије.

„Празник ослобођења Београда треба да се претвори у велику народну свечаност. Њега треба трајно обележити успоменама на армије које су га ослободиле и на њихове руководиоце“, речено je приликом проглашења почасних војсковођа у почасне грађане Београда. Са седнице Извршног одбора послати су поздравни телеграми Јосифу Висарионовичу Стаљину, маршалу Југославије Јосипу Брозу Титу, маршалу Толбухину и генерал-лајтнанту Владимиру И. Жданову. Жданов je граду послао поклон који je био изложен у градском музеју. Поклони („дарови“) су били сакупљени и изложени у Градском одбору фронта као „израз захвалности Београђана“ својим ослободиоцима. Како je Политика записала, било их je много намењених Стаљину, Толбухину, Коњеву, Жукову, Жданову.

Сва значајна историјска места везана за ослобођење Београда обележена су спомен плочама. Ради се о местима где су били штабови армија које су град ослобађале, као и место састанка генерала Жданова и генерала Дапчевића на Авали.

Авионска несрећа на Авали 19. октобра 1964. и испраћај погинулих

Половином октобра 1964. године Београд се припремао за прославу двадесете годишњице ослобођења у Другом светском рату. На ову прославу је била позвана делегација Совјетске армије, чије су јединице учествовале у Београдској операцији. У Београд је кренула седмочлана војна делегација коју су сачињавали:

  1. Сергеј Семјонович Бирјузов, маршал Совјетског Савеза, члан ЦК КПСС, депутат Врховног совјета СССР, начелник Генералшатаба оружаних снага СССР и први заменик министра одбране СССР, Херој Совјетског Савеза
  2. Николај Романович Мирoнов, генерал-мајор, члан Централне ревизионе комисије КПСС, депутат Врховног совјета и начелник Одељења у ЦК КПСС
  3. Владимир Иванович Жданов, генерал-пуковник тенковских јединица, начелник Војне академије тенковских јединица, Херој Совјетског Савеза и Народни херој Југославије
  4. Николај Николајевич Шкодунович, генерал-лајтнант, заменик начелника Војне академије „М. В. Фрунзе“
  5. Иван Кондратевич Кравцов, генерал-лајтнант у пензији, Херој Совјетског Савеза
  6. Леонид Порфиревич Бочаров, генерал-мајор у пензији
  7. Григориј Тимофејевич Шелудко, потпуковник, старији ађутант начелника Генералштаба и заменика министра одбране СССР маршала Сергеја Бирјузова

Делегација Совјетске армије је 19. октобра 1964. године у пратњи 11 чланова посаде, са аеродрома Внуково у Москви, авионом типа „Иљушин Ил-18“ кренула пут Београда.

Долазак авиона „Иљушин Ил-18“ са совјетском делегацијом на аеродром „Београд“ у Сурчину првобитно је био очекиван у 9:30, али је време доласка било померено за око два часа и био је очекиван око 11:45. Око 11:30 на београдском аеродрому све је било спремно за свечани дочек, а почасна чета припадника ЈНА и војна музика су заузели своја места.

Авион је последњи пут виђен на радарском екрану Контроле летења у 11:34 и потом је нестао. Са пристанишне зграде одмах потом је јављено да је у даљини према Авали виђен краткотрајни пламен, а затим и дим. Одмах по добијању тужне вести, читава делегација за дочек се упутила ка Авали, а председник Градског одбора ССРН Бранко Пешић је обавестио све надлежне службе – хитну помоћ, милицију и ватрогасце да упуте своје екипе ка Авали. Због највероватније неисправног уређаја за навигацију, авион је изгубио висину и услед густе магле и слабе видљивости ударио у падину Авале, на око 200 метара од Споменика Незнаном јунаку. У овој несрећи страдали су свих 18 чланова делегације и посаде авиона.

Одмах по објављивању вести о погибији совјетске делегације Скупштина града Београда је 19. октобра прогласила дводневну жалост и отказала све манифестације и приредбе везане за прославу двадесетогодишњице ослобођења. Истог дана са главних улица је скинута и украсна декорација којом је град био украшен због празника, а био био је формиран и Одбор за организовање сахране страдалих на чијем је челу био генерал армије Иван Гошњак.

Председник СФРЈ Јосип Броз Тито упутио је телеграм саучешћа: „Дубоко потресен трагичним удесом, у коме су изгубили животе чланови совјетске делегације са начелником Генералштаба Совјетске армије маршалом СССР Сергејем Семјоновичем Бирјузовом на челу, упућујем вам, у име народа Југославије и у своје лично име, изразе најдубљег саучешћа. Молим вас да код породица погинулих другова будете тумачи нашег искреног саосјећања. Болно је одјекнула трагична смрт совјетских хероја у срцима југословенских народа. Уочи прославе 20-годишњице ослобођења Београда изгубили су своје животе они који су на челу совјетских јединица, раме уз раме са југословенским борцима, пролијевали своју крв не само за ослобођење Београда већ и других крајева наше земље. Југословенски народи ће се увијек са захвалношћу сјећати њиховог доприноса заједничкој борби против свирепог фашистичког непријатеља и трајно ће сачувати успомену на њихове свијетле ликове.“

Истог дана одржана је седница Градске скупштине, која је уместо „свечаног“ имала комеморативни карактер. Седница је одржана на Коларчевом народном универзитету, а на погинуле чланове совјетске делегације подсећало је и седам празних места у првим редовима, који су били њима намењени.

Поводом Дана ослобођења Београда, председник Републике Јосип Броз Тито је постхумно одликовао страдале чланове делегације, који су били учесници борби за ослобођење Београда и Југославије, октобра 1944. године:

  • маршал Бирјузов, који је 1944. био начелника штаба Трећег украјинског фронта, постхумно је одликован Орденом Народног хероја
  • генерал Жданов, који је 1944. био командант Четвртог гардијског механизованог корпуса, постхумно је одликован Орденом ратне заставе
  • генерал Шкодунович, који је 1944. командовао 68. стрељачким корпусом, постхумно је одликован Орденом народне армије са ловоровим венцем
  • генерал Бочаров, који је 1944. био члан Војног савета 57. армије, постхумно је одликован Орденом народне армије са ловоровим венцем
  • генерал Кравцов, који је 1944. командовао 64. стрељачким корпусом, постхумно је одликован Орденом народне армије са ловоровим венцем
  • генерал Миронов, постхумно је одликован Орденом народне армије са ловоровим венцем
  • потпуковник Шелудко, постхумно је одликован Орденом за војне заслуге са великом звездом

Посмртни остаци чланова совјетске војне делегације су 21. октобра 1964. године у периоду од 10 до 13 часова били изложени у Дому ЈНА у улици Браће Југовића и за то време велики број грађана Београда им је у мимоходу одао почаст. У 13:30 посмртни остаци су изнети испред зграде Дома ЈНА, где су секретар Градског комитета СК Београда Драги Стаменковић и генерал Алексеј Јапишев одржали опроштајне говоре. Потом су њихови посмртни остаци положени на војне камионе и кренули су пут војног аеродрома у Батајници. Због кратког периода за одавање почасти погинулим члановима совјетске војне делегације многи грађани Београда, али и грађани Земуна, Батајнице и околних места су изашли на улице и дуж читавог пута од Дома ЈНА до војног аеродрома су одавали почаст погинулим ветеранима. Колона са посмртним остацима кретала се трасом – Трг Републике, Бранков мост, Београдски пут, кроз Земун, Батајнички друм и кроз Батајницу. Током читаве ове трасе, дуге око 25 километара, налазио се велики број грађана. Сутрадан 22. октобра у 8 часова одржан је последњи испраћај посмртних остатака који су потом укрцани у авион и однети у Москву.

Сахрана посмртних остатака чланова совјетске војне делегације одржана је 22. октобра 1964. године у Москви. Урна маршала Сергеја Бирјузова сахрањена је у Кремаљској некрополи тј. положена је у зидине Кремља, иза Лењиновог маузолеја, где су сахрањиване највише друштвено-политичке личности Совјетског Савеза. Сахрани маршала Бирјузова присуствовали су највиши руководиоци Совјетског Савеза и Комунистичке партије Совјетског Савеза – Леонид Брежњев, Алексеј Косигин, Анастас Микојан и др, као и чланови југословенске делегације. Посмртни остаци осталих чланова делегације, као и посаде авиона сахрањени су у заједничкој гробници на московском Новодевичјем гробљу, где им је подигнут споменик. На постаменту заједничке гробнице стоји натпис – Совјетској војној делегацији и посади авиона ИЛ-18 трагично страдалим у авионској катастрофи у Југославији 19. октобра 1964. године. Истог дана у Москви на Црвеном тргу одржан је комеморативни митинг на коме су говорили први секретар Градског комитета КПСС Николај Јегоричев, министар одбране СССР маршал Родион Малиновски и начелник генералштаба ЈНА Раде Хамовић.

На месту погибије је 1965. подигнут Споменик совјетским ратним ветеранима, а аутор споменика је Јован Кратохвил. Свечано је откривен 19. октобра 1965. године.

Улице маршала Толбухина, маршала Бирјузова и генерала Жданова у Београду

Одмах после рата улицама главног града дата су имена двојице команданата београдске операције: маршала Толбухина (бивша Макензијева и Цара Николе II) и генерала Жданова (раније Ресавска), појавили су се Булевар Црвене армије (раније Булевар краља Александра), Булевар Совјетске армије (Земун), Стаљинова улица (такође Земун), Московска, а Македонска улица постала je Стаљинградска.

Наведени називи уклоњени су након 1948. године. Нове околности у време партијско-државног сукоба Југославије и СССР-а утицале су да се насилно и привремено угаси сећање на жртве и напор совјетских генерала и војника у ослобађању Београда. Имена улица главног града, давана у еуфорији борбеног и идеолошког братства две државе и народа, преко ноћи су нестала 1951. и 1952. године. Тако је улица маршала Толбухина постала Ратних војних инвалида, а генерала Жданова Улица 1. маја.

Међутим, 1964. године, после погибије чланова совјетске војне делегације на Авали, међу којима су били маршал Толбухин и генерал Жданов, исте улице су поново назване њиховим именима, a једна je названа по маршалу Бирјузову.

Тако је било све до 1997. године када су нове власти у Београду и неким другим градовима Србије одлучиле да многим улицама промене имена. Историчар Мирослав Јовановић наводи да је низ улица које су носиле имена совјетских генерала Жданова и Толбухина, или Црвене армије, добио нова/стара имена (Ресавска, Макензијева), a совјетски заповедници су потиснути из сећања. Догађаји из октобра 1944. године препуштени су забораву и латентној осуди, уз приметно потискивање из простора јавног обележавања традиција. По речима историчара Милета Бјелајца, али и сведока ових процеса као члана Комисије за споменике и називе тргова и улица града Београда, транзицијске промене у Београду прво су захватиле општину Врачар, која je позната као једна од првих „демократских општина“, у којој су се поменуте улице налазиле. Полазећи од претпоставке да су доласком на власт комунисти избрисали традицију, чувану деценијама у сећању старих Београђана, устројен је модел по коме je требало да буду враћени првобитни називи истих улица. На нивоу града je тада било предложено да се у старом Београду ревитализују називи који су постојали до 1945. године. Међутим, да ли из необавештености, тек улици маршала Толбухина није враћен пређашњи назив Цара Николаја II, него некадашњег шкотског мешетара земљиштем Франсиса Макензија, по коме се улица звала до 1930. године. Бјелајац подсећа да Французи нису ни у најгоре време хладног рата укинули име трга Стаљинград нити исто име метро станице, јер то за све народе симболизује борбу против фашизма. Навођена је и пракса савезничког града Прага, где су имена такође преживела политичке турбуленције. Једино је Улица маршала Бирјузова „преживела“ исхитрену транзицију.

Средином октобра 2009. године, када je после једне изјаве руског амбасадора у Београду отворено у јавности питање могућег враћања имена улицама по совјетским генералима, Бјелајац је у одговору на анкету листа Политика споменуо чињеницу да je стицајем исхитрених околности где je идеологија предњачила, један трговац, мешетар земљиштем Макензи поново „стекао“ улицу и на том месту заменио маршала Толбухина, ратног савезника joш из 1914. године. Макензи је прескочио чак и руског цара Николаја II чије име je носила улица пре Толбухиновог.

Маршал Толбухин поново је добио своју улицу (булевар) 2017. године на Новом Београду (дотадашња Гоце Делчева), а у исто време, такође на Новом Београду, и генерал Жданов (дотадашња Похорска). Тиме је исправљена двадесетогодишња неправда почињена према овим великанима и ослободиоцима Београда од фашизма.

Коришћени извори:

„Ослобођење Београда 1944. : зборник радова“ (главни и одговорни уредник Александар Животић), Београд : Институт за новију историју Србије, 2010

Милан Гулић: „Од Батине до Галца : Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944-1953“, Београд : Институт за савремену историју, 2015

Бојан Димитријевић, Драган Савић: „Оклопне јединице на југословенском ратишту 1941-1945“, Београд : Институт за савремену историју, 2011

Приремио: Марио Калик