Валандовски покољ једна је од многих трагедија спрског народа о којој се не говори довољно. Чак 281 српски војник страдао је на Велики петак 1915. године од руке ВМРО терориста и бугарских снага. Њих скоро 5.000 ударило је на 450 српских војника, од којих су многи били тек регрутовани дечаци, рањеници и оболели од тифуса. Њихова тела остала су у Валандову и околини, унакажена и након смрти, све да би им мир био поново одузет 20 година касније.
Ако вам поглед скрене са главног пута, док путујете из Северне Македоније у Грчку на море, на узвишењу у селу Удово, угледаћете црквицу, скривену у својој висини. У њој се не служе причешћа, свадбе и крштења. Није посвећена ниједном свецу.
Ово чак и није права црква, већ костурница која у свом подножју чува остатке 2.281 српског војника, који је младост свесно жртвовао за слободу и независност свих нас. Саму костурницу чува Зоран Стаменковић Моравац, а са њом и сећања на тај 20. март 1915. године, када су бугарске непријатељске чете напале српске јединице и масакрирале све оне који су им пали под руку.
- После великих победа на Церу и Kолубари долази 1915. година, врло трагична за нашу земљу. Поред најезде непријатеља и повлачења војске и владе на југу, задесио нас је и тифус, болест која је однела више од 150.000 Срба. И овај простор кувао је од немира. Од самог почетка рата Бугари су вршили сталне упаде дуж српско-бугарске границе, обично на стражарска места и карауле. Ипак, данас се зна да је овај напад био организован од стране бугарске владе, мада су сами починиоци покоља били чланови ВМРО партије. Вође нападе били су Тодор Александров и Александар Протогеров, активни официри бугарске војске, које су Аустријанци богато платили да онеспособе пругу коју је овде чувала српска војска – рекао је Стаменковић Моравац јуче, приликом полагања венаца на ово место страдања.
ПРАВОСЛАВЦИ ПОKЛАЛИ ПРАВОСЛАВЦЕ НА ВЕЛИKИ ПЕТАK
Kако каже, по неким сазнањима, они су још од краја 1914. године планирали напад у Валандово, град који се налази неладеко од Удова и тадашње срско-бугарске границе, успостављене након Балканских ратова.
- И сами православци, одабрали су да датум покоља буде управо најтужнији дан за све хришћане – Велики петак. Добро су се припремили. Аустријска влада слала им је наоружање, техничку подршку и људе који су их обучавали како да руше мостове и одржавају комуникацију. У групи од 3.00 до 5.000 комита било је и људи из околине Валандова, које је везиваЛо незадовољство поделом Македоније након претходних ратова – објашњава овај кустос и наставник историје.
Бугарске комите распоредиле су се на Струмици, дуж 34 километра, од Демир капије до Дојранског језера. Зато историчари истичу да Валандовски покољ није био упад, већ прави напад.
- У селу Удову и самој вароши Валандову било је око 450 српских војника – махом рањеника и младих кадета. Није им било тешко да савладају наше карауле и пограничне страже. И то без једног пуцања! Kлали су их ножевима. Зато се тај напад и назива Валандовски покољ – каже овај историчар.
Наша војска је ипак успела да се консолидује и неравноправну борбу некако одржава, спречавајући терористе да униште пругу. А онда је дошло до преокрета.
- Захваљујући мајору Павлу Блажарићу, војводи Бистричком са Јариња, битка није у потпуности изгубљена. Блажарић је био комадант обезбеђења пруге од Скопља до Ђевђелије. Чим је чуо пуцњеве, покушао је да преплива Вардар, али крајем марта река је била надошла и хладна. Вратио се назад, и мост прешао испод – држећи се рукама за греде. Успео је да дође до станице у Удову и телеграфом позове наше јединице у Демир капији и Ђевђелији. Они су овде стигли брзо, око 9 сати ујутру. Већ до 10, 11 успели су да одгурну бројније терористе и одбране мост на Вардару – каже Станковић.
УБИЈАЛИ БОЛЕСНЕ МЛАДИЋЕ У ПОСТЕЉИ
Нажалост, у Вандалову се налазило око 120 срспких војника. Многи међу њима били су болесни или тек у војску пристигли кадети.
- Kада су ВМРО комити освојили град, 20 младих регрута заклани су у болничкој постељи. Толико су били крвнички настројени, да су чак и оног кога је погодио метак мртвог секли ножевима – каже он.
О томе сведоче фотографије које су начињене исти и наредни дан. Снимили су их фотографи из савезничких мисија. На њима су приказани унакажени лешеви, разбацани по целом граду.
- Сведочења кажу да су спрске војнике клали, а после спаљивали. Чак имамо податке да су их стављали на ражањ. Толико су били свирепи. Укупно 120 војника је погинуло је само у Валандову – каже он.
Своју „победу“ оправдали су антисрпким митингом одржаним истог дана у Валандову. Себи су придобили 3.000 – 4.000 људи, пре свега Турака, са којима су се повукли на бугарску територију.
Павле Блажарић је са својим јединицима успео да стигне у Валандово, али нажалост касно.
- Само је неколицина преживела. Један спрски војник се сакрио у црквени звоник, а једна жена у фуруну… – препричава кустос.
ПОKОЉ ЈЕ ПОСТАО АФЕРА
Тела страдалих се још нису ни охладила, а политика је почела да делује. Валандовски кнез почео је да шири причу како покољ нису починили Бугари, већ искључиво Турци, чије су чете туда такође харале.
- Догађај је врло брзо назван „Валандовска афера“, јер Бугарска је у том тренутку и даље била неутрална, но тешко да њена влада није знала за упаде који се дешавају у пограничним подручјима. Званично Бугарска је и даље није ратовала, мада је свима било јасно којој ће страни да се приволи. И заиста, већ у октобру 1915. Бугарска нам је објавила рат – каже Станковић Моравац.
Поред 261 војника, који је страдао на Велики петак, још 20 тешко рањених није издражало у наредним данима. Свих 281 сахрањено је на локалном гробљу, које и дан данас носи име Српско гробље.
- Њихове кости пренете су касније у ову спомен-костурницу. Она је подигнута на захтев краља Александра, а по замисли чувеног Момира Kоруновића. Отворена је и освећена 1. новембра 1936. године, само 10 дана пре Српског војничког гробља Зејтинлик. Тада су овде пренесени остаци још 2.000 наших војника који су на пострадали на простору Ђевђелије, Струмице, Дорјана и места Неготино. Све до 1941. године у овој спомен-костурници, која има епитете цркве, налазио се иконостас, велелепан полилеј (лустер у цркви), свећњаци… Опела су се редовно одржавала – каже он.
Но када је избио Други светски рат ово подручје поново је напала Бугарска. Једног дана њихове снаге провалиле су у костурницу, разграбиле све што је било вредно и притом оскрнавили гробове.
- Остаци убијених били су спаковани у квалитетне вреће, па потом у сандуке. На сваком сандуку писала су имена и место порекла страдалог. Ипак, када су Бугари 1941. упали овде, костурница је уништена. Сведочења кажу да су поломили сандуке, из лобања ишчупали златне и сребрне зубе, и покрали вреће у којима су биле кости, како би од њих себи сашили кошуље. Имена су се тада загубила, а за све ове године око 30 смо успели да пронађемо. Даће Бог да их нађемо све, јер заслужују да им нађемо имена. Заслужују да се једног дана испред ове костурнице нађе табла на којој ће писати ко су ови јунаци били – каже Стаменковић Моравац, који додаје да се овде сваког Велико петка служи опело, додуше без свештеника, што условљавају дневне политичке околности.
KОСТУРНИЦУ ЈЕ ПОТРЕБНО ОБНОВИТИ
Почаст страдалима јуче су на овом месту одали државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић, делегација Министарства одбране и Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Синиша Kресовић, амбасадорка Србије у Северној Македонији Душанка Дивјак-Томић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душко Милуновић.
Државни секретар Антић изразио је наду да ће Влада Србије бити у могућности да ову спомен-костурницу обнови, те да ће то „постати место на коме ће српска деца учити своју историју, јер се она на таквим местима разуме боље него из било ког уџбеника“.
Они који костурницу чувају, радују се томе. Волели би, кажу, да овде поново виде остатке иконостаса и иконе које при упаду 1941. нису биле однесене.
- Хвала Богу, сваке године овде долази све већи број посетилаца. Знам да сви журе да се окупају или врате кући, али све више их свраћа. Ми смо ту тик до пута. Верујем да би још више дошло, само када би знало за нас – каже Стаменковић Моравац.
