Удружење за заштиту животиња, Фондација Покрет Левијатан, чини несвакидашња конфигурација оформљена са стратешким планом, племенитом намером и прагматичном функцијом. Пливајући мочварним пределима неправде, хероји оштрог ума са срцима нежних дечака, хрле у сусрет наказним облицима стварности како би заштитили слабије од себе. За Јавну Лајну – Павле Бихалy и Александар Буханац у вечитој борби против друштвених зала…
У вашој заједници владају закони међусобног поштовања. Окупљени сте са истим циљем, а то је да исправљате једну од друштвених аномалија. Шта то нагони људе да малтретирају животиње?
Пре свега има више разлога, а основни разлог је мањак емпатије који се наследи или не наследи од родитеља. Након тога, према званичним истраживањима преко 90 посто социопата, психопата, масовних убица и силеџија који су као мали убијали и малтретирали животиње. Од недавно у Америци, ФБИ ради мониторинг људи који малтретирају животиње, зато што се показало да на крају сви заврше на тежим кривичним делима, тако да ту има доста разлога због којих то може да се деси, али ниједан није нормалан. Нормалан човек не може имати порив да малтретира животиње.
Емпатија значи сагледавање ствари из угла другог бића. Да ли је то дар или проклетство?
Одлично питање. Дар је пре свега зато што можеш да урадиш оно што би сваки човек требао да уради. Kада би сви имали емпатију, свет би био много боље место, ма колико то патетично звучало. Ми то нон-стоп говоримо – дар је кад чиниш добро, проклетство је када видиш да не можеш да помогнеш или када си немоћан. Не можеш побећи од тога, то или имаш или немаш. Не можеш селективно да прескачеш одређене одређене ситуације са куцама… Причамо о њима јер се највише њима бавимо, а онда да кренеш неку тријажу и да се играш малог бога. То је јако компликовано и јако тешко, а људи нам отежавају тако што очекују од Левијатана да уради неке ствари које не могу да се ураде. Далеко од тога да је све ствар новца, јако је велики проценат тога заправо ствар жеље, а не само шерова, лајкова и сликања.
Сваки човек има своју правду. Да ли је на свету због тога толико неправде?
Заправо, правда је универзална. Добро је добро, а зло је зло. Да ли ћеш да одеш у Африку у неко племе или у Јужну Америку, на неку планину код Амазона или код нас или код Руса или Американаца, правда је правда. То свако тумачи на свој начин, али ако причамо о животињама… Ако је неко нешто урадио особи или бићу које не може да се брани и буде кажњен због тога – то је правда, било где, било кад и везано за било шта. Ако неко науди слабијем, животињи, детету, жени, он мора да буде кажњен. Е сад, индивидуална је ствар шта ко мисли каква је адекватна казна, о томе можемо да филозофирамо, али казна треба да буде таква да виновнику злочина више не падне на памет да поново уради тако нешто.
Да ли је људском срцу потребна још једна комора за саосећајност?
Заправо, не. То се најбоље види када неко од нас оде негде где нема домет и када се окрене према некоме са ким би мање причао да му је мобилни телефон ту или да има неку друштвену мрежу или интернет. Само је тај део мало зачаурен и он се не користи. Левијатан има увид у три друштвене мреже и своје пратиоце и знамо да највећу емпатију заправо осећају који имају 30 плус, а то су генерације које су стасавале без интернета у времену када су људи били окренути једни другима. Тако да та комора свакако постоји. Ако је постојала код наших родитеља, постоји и код нас, не треба да се прави нова, али треба да се прочисти љубављу, емпатијом према животињама јер оне немају свој глас. За људе постоји систем, за животиње не постоји.
Слобода сваког појединца ограничена је туђим слободама. Kако се решава овај проблем да ли уопште постоји начин да се он превазиђе?
Постоји, ми смо баш скоро причали о томе. То је системска едукација која ће заправо реч слобода дефинисати на прави начин. Системска едукација значи – ако не могу родитељи да науче дете шта је љубав према животињама и шта је емпатија о којој причамо толико, онда предшколске и школске установе колико доносе лошег, могу и да донесу нешто добро. Наша идеја је да кроз систем у периоду од пет до десет година, научимо децу да је нормално волети животиње, да је нормално волети сваку животињу, како своју, тако и туђу. Заправо, тако и долазимо до одговора на твоје питање, јер онда аутоматски постоји само једна опција, а то је љубав. Чак и да не прихвате сва деца ту опцију, опет су деца која су прихватила љубав у већини у односу на осталу децу која нису прихватила такав вид понашања. Сада је све то на јако ниском нивоу и то видимо по томе што су изгнаници који малтретирају животиње највише малолетници.
Борба за опстанак урођена је и биљкама и животињама и људима. Да није тога, цивилизација не би опстала. Да ли људи данас стварају епоху самоуништења?
Погледајмо само колико је животињских врста нестало у неколико претходних месеци… Од крчења шума Амазона до…. Људи лове и тигрове и слонове и лавове као и животиње уз које смо одрасли и прихватили их ‘’здраво за готово’’. Апсолутно уништавамо ову планету. Мислимо да има наде, али ће бити јако тешко. Ако научиш децу да поштују свет око себе, природу и животиње, аутоматски продужавамо век овој планети, ако не планети, онда макар поднебљу на којем смо.
Да ли речи у неким ситуацијама једноставно нису довољне?
Апсолутно да. Истини за вољу, људи који малтретирају слабије су сами по себи кукавице и њима не треба много. Њима је довољна агресивнија гестикулација или став или говор тела да би се уплашили и престали да раде то што раде.
Да ли се српске институције темеље на амортизерима који попуштају под притиском политике?
Ово је најједноставније питање до сад. Не попуштају него не постоје темељи уопште! То се изгубило после Првог светског рата и никада се више није повратило.
Недавно сте на Фејсбуку изнели чврсте доказе који се тичу случаја Авеније МБ. Шта се догодило након ваше иницијативе? Да ли се ишта променило?
Јесте. Дуго није било ништа, а онда смо имали проблеме после лајва. Покушавали су да блате наше име, лични и фондацијски углед, али дошло је до помака. Наши пратиоци то знају, за њих то није ништа ново. Међутим, изашли смо из оквира андерграунда и последњих 48 сати портали су почели да објављују случај Авенија МБ са свим подацима које смо износили и мислимо да ће то да изађе на добро, али исто тако смо добили и дојаве из разних градова по Србији да су се појавиле нове фирме које то раде и за које смо утврдили да су у ствари власници исти. Направили су ‘’ћерке’’ фирме које имају друга имена, а исте власнике.
Анимални пориви видљиви су код људи. Kоји је порив најизраженији?
Kод животињских врста утврђено је да шимпанзе и још само пар врста убија да би убило, а све остале врсте убијају да би се прехраниле или примењују неку силу да би одбраниле своју територију, своје женке, своју младунчад, тако да је то ограничено на људе. Било би супер када би људи функционисали по анималним поривима зато што су животиње много исправније од нас. Оне убијају да би јеле и не малтретирају безвезе, као што ради човек. Тако да је анимални порив у ствари комплимент, а ‘’човек’’ увреда, с обзиром на то како се понаша према животињама и према другим људима.
Постоји ли у Србији довољан број удружења који се бави заштитом животиња?
Да, постоји довољан број удружења који се бави заштитом животиња, али не постоји довољан број људи који се заиста бави заштитом животиња.
Српски медији недовољно се баве проблемима који се тичу угрожених животиња. Српски медији недовољно се баве проблемима уопште. Kакво је ваше досадашње искуство са новинарима и колико се српски медији баве проблемом угрожених животињских врста?
Лако и тешко питање. Заправо су медији у Србији почели да обраћају пажњу када смо ми почели да избацујемо вести и када смо ојачали са нашим друштвеним мрежама преко којих имамо проверен реацх између миллион и по и два милиона људи када је у питању нека јача вест, тако да смо самим тим доста јачи од тих медија, портала и новина које су почеле да преузимају вести од нас о нашим деловањима и о животињама генерално. Што се тиче угрожених врста – не, најјачи пример је био релативно скоро када смо указали на проблем зоофила из околине Београда који је добио један текст који почиње са: ‘’Левијатан тврди…’’, иако је било много јасних доказа где се види да човек стварно то ради, истог дана је изашло педесет текстова о неком певачу народне музике који је пијан, дрогиран слетео са пута. То народ занима и то је показатељ, а да су нас приказали рецимо са фантомкама или тетоважама, опет би имали много више места него нека куца која је сексуално злостављана и тучена у околини Београда.
Драган Николић је рекао кратку реченицу: ‘’Свима је вест када пас уједе човека, а никоме није вест када човек помази пса.’’
Kолико је потребно човеку да у човеку пронађе човека? У каквим околностима људи дотичу тло хуманости и окрећу се једни другима?
Условно речено – рат, односно, лоша времена изваде из човека најбоље и најгоре. У рововима не постоје атеисти. Нажалост, људи из себе ваде добро када су јако лоше, што је сулудо и тотално болесно, јер то значи да чекају да им буде лоше да би из себе извукли добро. За време бомбардовања, могао си видети комшије које никада нису разговарале међусобно, да заједно роштиљају, једу, чувају децу, а оног момента када је престало бомбардовање у дану су сви престали да причају и да се понашају као да никада нису били добри, тако да то само потврђује тезу коју смо горе навели. Људи се прогорде када им је добро.
Можемо увидети да око нас има много љубитеља животиња, али на ком је нивоу „зоолошка“ свест на Балкану?
Генерално, на овом подручју, људи према животињама нису лоши. Мало је то сада поремећено јер људи мисле – јао, колико се лудака изнедрило, гледајући наше снимке. Заправо је само другачија ера и све се забележава камерама и ставља на централно место, а то је Левијатан и наше друштвене мреже. То се догађа свуда у свету. Није толико лоше овде. Мислим да смо се само мало изгубили на овим просторима и да можемо да се вратимо. Левијатан се труди да све то подигне на мало чвршће ноге
Kоја животиња влада у људском царству?
Људи спадају у животиње, али бити човек је увреда за животињско царство.
Многи свемирски програми подразумевали су жртвовање животиња зарад испитивања услова неистражених подручја. Осуђујете ли случај Лајке, првог пса лансираног у орбиту?
Пре пар дана, била је годишњица и читали смо како је Лајка била диван пас жељан љубави и како је господин који је руководио тим пројектом одвео куцу за коју је знао да се неће вратити код своје деце да се игра са њима и то је грозно. Ми не признајемо ниједну животињску жртву зарад људског напредовања, па макар тапкали у месту вековима. То је ђавоља пречица и то је одвратно.
Да ли на небу једно звездано сазвежђе треба да добије назив „Левијатан“?
Било би неваспитано и претенциозно да тако нешто кажемо за нас, али све што је добро, ма ко радио, треба да буде обележено, не због тих који раде, већ због оних који долазе, да се не заборави.
