Према подацима које даје „Аналитическая газета“, бр. 2, из 2013. године, словенски свет данас има између 300 и 350 милиона људи, а у друге народе асимиловано је исто толико.
Асимилација је, другим речима, словенски свет буквално преполовила, а нанела је веће штете него страдања у свим ратовима које је су Словени водили (углавном одбрамбене).
Словени су се претапали у све суседне народе: Немце, Мађаре, Румуне, Турке, Албанце, Швеђане, Финце, Литванце… али и међусобно асимиловали.
Најчешће су Словени римокатолици „гутали“ православне Словене (Пољаци Русе, Хрвати Србе итд.) или су носиоци „исквареног православља“ (Румуни) асимиловали православне Словене (Србе и Русе).
Овај феномен асимилације православних Словена дуго је био табу тема, односно, тема о којој и ако се расправљало то се чинило на маргинама научних збивања, док су резултати таквих размишљања скривани од научне и друге јавности
Најранији пример асимилације већег дела словенског становништва догодио се на територији савремене Грчке (посебно на полуострву Пелопенезу).
Процес је завршен у XI веку и само су Словени на северу ове покрајине успели да сачувају свој идентитет. Можда су драматичнији подаци за читаву Егејску Македонију.
Наиме, према турском попису становништва из 1904. године Срби су чинили 85 посто становника Егејске Македоније (896.494), већ следећи Грчки попис из 1912. године бележи 326,426 православних и 41.000 исламизираних Срба, Турака 295.000, Грка 234.000, Јевреја 60.000, православних Влаха 50.000, Цигана (Рома) 25.302 и Албанаца 15.108.
Следећи пописи које је спроводила грчка држава казују да је 1920. године Срба било 500.000, а 1949. 195.395. Данас у Егејској Македонији нема Срба, али има Грка који говоре словенским језиком (10.000).
Други пример тоталне асимилације јесте „гутање“ од стране Немаца многобројних полабских словенских племена, која су од XII века потпадала под немачку власт (световну и црквену). Резултат ове асимилације је нестанак Словена на истоку савремене Немачке (сва територија бивше Немачке Демократске Републике).
Само су Лужички Срби, живећи ван главних комуникација и по густим и неприступачним шумама, успели да се очувају у незнатном броју (приближно 46.000). Сличну судбину доживели су и Словени на Источним Алпима, чија се територија смањила за две трећине.
ЕТНОЦИД СЛОВЕНА У РУМУНИЈИ
Невероватан нестанак (етноцид) Словена (углавном Срба и Руса) догодио се на територији савремене Трансилваније, Влашке и Молдавије.
Наиме, социјалним инжењерингом који је организовала Римокатоличка црква преко тзв. Школе Ардељана (водили су је језуити), осмишљена је идеологија румунизма која је тврдила да су становници ове три покрајине (некада и самосталне) државе (Дунавске кнежевине) потомци становника Римске империје, те су им створили адекватни романски језик који је у првој редакцији имао 50 посто српско-словенских речи, а сада, после више попр-авки и различитих кампања «борбе за чистоту румунског језика» више од 25 посто. Због тога и име њихове државе (у преводу) личи на шалу, а не на етничку стварност: Румунија – држава римских војника!
Најпре је језуит Ладислав Барњаи, у име Римокатоличке цркве, повео преговоре о унији с Римом већ са митрополитом ердељског Београда (Алба Јулије) Теофилом Серемијем (митрополит 1692-1697. год.) који је био потпуно решен да напусти јединство Православне цркве. Митрополит Теофил је у том циљу сазвао сабор Митрополије 1697. године да би прихватио унију с Римом.
Након његове смрти, нови кандидат за митрополита Атанасије Ангел је морао, приликом рукоположења у Цариграду, да се закуне да неће прихватити унију с Римом. Атанасије Ангел је био син православног свештеника из Бобјајне (данас у области Хундедоара). Међутим, чим је приспео у Ердељски Београд, показало се да не мари за заклетву.
Услови за спровођење уније остварени су када су јерарси на територији хабсбуршког царства званично прихватили унију с Римом на новом Сабору у Ердељском Београду 1698. године на челу с Атанасијем Ангелом (?-1713. год.), а затим је 1700. год. унију с Римом на Сабору прихватила и сва остала православна ердељска јерархија.
Сви сачувани документи овог Сабора су на словенском језику (Румуни данас ову чињеницу прикривају именујући словенски језик фразом „стари румунски језик“), иако има и научника (Илију Барбулеску) који овај период историје Румуније називају «Словенски период Румуније». Но, језуити су са унијатима организовали образовну институцију за њено ширење која је касније добила име «Школа Ардељана».
Управо њени ђаци су формирали покрет „Школе Ардељана“, који је веома утицао да се изради политичка петиција романизованих Влаха Трансилваније (Supplex Libellus Valachorum Transsilvaniae) 1791. године, која је захтевала уједињење влашке, трансилванијске и молдавске нације на идеолошким основама револуционарне Француске. То је био први пут да се појавио политички захтев уједињења народа који данас представљају румунску политичку нацију.
Припадници „Школе Ардељана“ су постали стварни творци румунског језика, правописа, граматике и румунског национализма, али и уништивачи српско-словенског наслеђа ових земаља.
Унија као метод Римокатоличке цркве за преверавање православних, нажалост, код Срба и Руса никада није до краја проучена, тако да нису изведене ни праве поуке.
ИСЛАМИЗАЦИЈА – СТРАНПУТИЦА КОЈА ВОДИ КА ГУБЉЕЊУ СЛОВЕНСКОГ ИДЕНТИТЕТА И УСВАЈАЊА ТУРСКОГ
Од почетка XV века дискриминација Словена, опет углавном Срба и Бугара, који су потпали под власт Османлија довела је до исламизације, коју је званични Стамбол водио као државну политику до краја свог постојања.
Данас, према турским подацима у самој Републици Турској има око десет милиона поисламљених Срба, бар два милиона Бугара, док број оних у Албанији, Македонији, самој Србији и БиХ тек треба сабрати.
Углавном, последица исламизације Срба у БиХ је и појава Бошњака, који су се на тај начин издвојили из састава српске нације, али и са веома слабом словенском идентификацијом. Њихов културолошки и политички образац је прожет исламом и туркофилијом, тако да немају осећај припадности словенским народима.
Слична позиција је и код Горанаца (Срби – муслимани), муслимана Рашке области (тзв. санџаклије), са Торбешима у Македонији и Помацима у Бугарској. Сви они су више противници народа из ког су потекли, него потенцијални савезници.
МАЂАРИ: ПОЛА СРБИ – ПОЛА СЛОВАЦИ
Мађари су освојили исконске словенске земље Срба, Русина и Словака, које су брзо асимиловали, а који су у једном периоду називани погрдно „Мађаронима“ (асимилованим Словенима).
Основни метод асимилације у Мађарској био је наметање мађарског језика. Каква је структура мађарске нације најбоље се види по националном мађарском песнику и народном лидеру Шандору Петефију (право име Александар Петровић), који је био по оцу Србин, а по мајци Словак.
До данас су се у Мађарској очували гркокатолици (православни Срби и Русини), додуше само у литургијском смислу, јер су матерњи језик заборавили.
АЛБАНИЗАЦИЈА СРБА
Од краја Другог светског рата спроводила се албанизација Косова и Метохије, а пројекат је започет избацивањем последња два слова из презимена („ић“), јер су била словенског порекла.
Први су на удару били Горанци, док су Србе протеривали и убијали.
Најбољи пример албанизације Космета је српска заједница Рафчана (Ораховац и околина) у којој до данас није у потпуности извршена албанизација, јер иако имају албански национални идентитет, Рафчани су матерњим језиком сматрали српски језик (додуше називали су га „рафчанским“ и „нашим“ језиком).
После „осамостаљења“ Космета, Рафчани су и овај део њиховог идентитета потиснули. Према различитим подацима данас „држава“ Косово спроводи најбруталнију албанизацију (асимилацију) преосталог српског становништва.
…
ПРИСУТСТВИЕ СЕРБСКИХ ДНК, ПО УТВЕРЖДЕНИЮ АНАТОЛИЯ КЛЁСОВА, НАИБОЛЬШЕЕ В БиГ, ХОРВАТИИ, ПРИБАЛТИКЕ И МОЛДАВИИ. БОЛЬШЕ,
ЧЕМ В САМОЙ СЕРБИИ
Анатолиј А. Кљосов, Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију, Београд, “Мирослав“, 2013, стр. 213.
