Али, за разлику од ранијих времена, ова широка непријатељска (више унутрашња, него спољашња) коалиција није тако очигледно антисрпска као што су биле оне из некадашњих сличних ситуација.
Интернационалним, синхроним операцијама стратешког ”свиленог гајтана” око врата сваке назнаке суверености српске државе (ко год је водио) дошло је до губитка трезвеног става и опрезне уравнотежености многих међу нама.
Медијски ”парни лонац” је опет почео да кључа (баш као уочи НАТО бомбардовања и, одмах потом, Петог октобра 2000-те), подгреван са свих страна отровном комбинацијом мрачних вести, црне хронике, исмевања друштвено важних личности (посебно из редова Цркве и државе), гомилањем пажљиво изабраних и обрађених афера и срамних примера нажалост на овом тлу неизбежне корупције…
Међу свим оним лукавим, циничним и отворено противнички настројеним револуционарима се налазе и иначе сасвим нормални и озбиљни људи, па чак и романтични махачи српским тробојкама, певачи прелепих косовских песама, поносни ”носачи крстова” (пред побуњеничким колонама што крстаре српском престоницом), студенти грозничаво жељни хитне ”промене света”, те најразличитији улични шетачи са мулти-микс (медицинским, патриотским, социјалним…) циљевима.
А сви са фанатичном, прагматично ”ујединитељском (о-рук) идејом” – да се ”више овако не може живети”, да ”никада није било горе него сада” и да је ”боље да дође и црни ђаво, само да ‘ови оду’ заувек из наших живота”.
Па се у исто коло братски ухватише и највеће присталице и најогорченији противници геј-парада, Европске Уније, НАТО савеза, признања ”независног Косова”, Хашког трибунала, Југославије и југословенства… као да су се коначно и заувек међусобно помирили и окренули у истом правцу: насупрот актуелне власти.
”По сваку цену”. СВАКУ цену, па и ону највећу!..
То је логична и из даљине усмерена последица нагомиланог хаоса и олујне дезоријентације што нас, попут сенке, прате већ пуне три деценије (од 9. марта 1991, преко бучне ”шерпе & лонци” јесени 1996, те фаталног 5. октобра 2000…, све до данашњих дана).
Запамтите, ако можете. Да иза сваке власти у Србији стоји СРПСКА ДРЖАВА, колико год добро или лоше та власт репрезентовала интересе и циљеве државе којој је на челу.
И то је егзактна чињеница која нам омогућава да правилно разумемо да су чак и руски (православни, патриотски, из замље прогнани) противници Стаљина у сред Отаџбинског рата (1941-1945) у највећем броју случајева ипак разумели како би се ”рушењем режима” порушио не само бољшевички Совјетски Савез – већ и сама руска држава (и дугорочни интереси руског народа).
Па су само ретки и најфанатичнији антикомунисти себи дозволили бизарни луксуз да обуку немачке униформе, ставе нацистичке инсигније и придруже се се хитлеровском ”европском Походу на Исток” – означени зато, с пуним правом, као проклети издајници свог народа (без обзира на њихове изворне намере и то шта су припадници ”Руске ослободилачке армије”, у ствари, желели, онда када су се окупили око генерала Власова)…
Није лако живети у идеолошким и маркетиншким, медијски ширеним густим маглама једне политикантске ”спљоштене перспективе” сконцентрисане свим снагама, ласерски усмерено, на председника Србије (и на српског патријарха, као и на највиђенијег вођу Срба у Републици Српској…). Пошто су у канџама наших непријатеља – све личне слабости, неизбежне недораслости и људске грешке српских државника и лидера, све оно из њихових уста икада изговорено и обећано, свака претераност, употреба силе или конкретни неуспех власти у односу на огромна и нестрпљива очекивања српске јавности (а после тешких санкција, смртоносног бомбардовања, сталних уцена и подлих смицалица свих врста). И онда је оваква операција олакшана и вешто омогућена да, с лакоћом, понесе и чврсте стене од људи (попут парамецијума) низ самоубилачку понорницу општег самоуништења.
Како то преживети, а са људима које свака власт има на располагању (обичним, грешака и слабости пуним, сујетним и неснађеним)? Како пронаћи међу нама, овде и сада, све те моралне супермене, рођене аскете, Бановић Страхиње и истинољубиве ”младе Гојковице” (из народних песама), увек спремне на жртву својих личних зарад општих интереса?
С тим да наше крвне непријатеље не занима ”какав је заиста ко од нас”, сем као додатни мотив да се још више нападне и забибери, оклевеће и понизи све иоле добро и племенито што у себи, можда, ипак носимо.
Уједињују се, у паклене ројеве, они који не пристају на Србију испод граница Душановог царства са онима којима је превелика и Београдска нахија; они који сматрају Косово и Метохију светињом са онима који их третирају као ”сметњу” и ”камен о врату”; они за које су сви српски родољуби (и, посебно, учесници у последњем рату) ”фашисти” и ”злочинци” са онима који искрено поштују своје преживеле ратне ветеране; они за које је Благоје Јововић симбол српске борбе и они за које је он ”најобичнији терориста”; они за које су Срби (Срби, Срби и само СРБИ) за све криви са онима који упорно трагају за далеком историјом праве Србије и оним што се догађало ”пре Берлинског конгреса”… у заједнички поредак и опозициони борбени строј. Спремни да решење за све своје проблеме траже искључиво инстант паљењем Скупштине и осветничким линчовањем садашњих народних посланика.
Сви ови вечни критичари ових дана коментаришу, са презиром, грешке у изговору и лапсусе властима блиских телевизија (”његова светлост”, ”протојереј стафорд”, ”над одроном”, ”књигу жалби”…), али не примећују када углађени репортер Ђуро Свилар са ”NOVE S телевизије” говори о ”покојном премијеру Србије” (мислећи притом на патријарха).
Све то у идеолошки обојеној емисији ”новоесовског” разговора бивше водитељке РТС-а са професорком Биљаном Стојковић, уобичајено атеистички и ”надмоћно-иронички” оријентисаном.
Ту не завирују и овде им не смета тако глупачка и огромна грешка (премијер/патријарх).
Не примењују се исти стандарди, а, чудним ”случајем”, увек на нашу штету и на корист отворено антисрпских медија (и њихових власника и господара).
Није исто, запамтите, ако је неки медиј технички неспретан и недовољно професионалан, и ако је – усмерено и нескривено мрзитељски оријентисан према свему српском и иоле патриотском.
И никада немојте техничке и формалне грешке стављати испред и изнад оних дубоко идеолошки мотивисаних. Јер ћемо преживети исправљиве грешке, последице треме и замора, а оне свесне и намерне – тешко.
Због свега овог хоћу да се јавно захвалим телевизијама попут Хепија, Пинка и Прве (уз, наравно, Националну ИН4С, Новосадску ТВ, канал Балкан ИНФО – и још понеки медиј) на датој прилици да нешто НА СВОЈ НАЧИН ипак кажем о сахрани, али и лику и делу нашег почившег патријарха. Исто као и, пар недеља пре тога, у случају почившег митрополита Амфилохија.
Оне углађеније, као ”пристојније” (и тобоже ”професионалније”) телевизије – попут РТС-а, Спутњика, ТВ Храма, али и NOVE S, N1 и сличних – тако нешто себи не дозвољавају, никад и нипошто.
Њихова толико ПРЕХВАЉЕНА ”углађеност” ће остати искључиво на нивоу пријатне плавичасте расвете у добро опремљеном студију, технички квалитетног тона, модерних шпица и ефектних џинглова, те извежбано углађеног држања за то пажљиво дресираних водитеља и водитељки – тамо где влада непопустљива ЦЕНЗУРА свега за њих недопустивог (или, не дај Боже, контраверзног).
То је све део овог медијског рата у непрестаном духовном сукобу антихришћанских и хришћанских бораца, нажалост разбацаних на разним странама овог разуђеног фронта, пуног варки, клопки и фатаморгана.
И наше је да покушамо (допадало се то неком или не) да разумемо ПРАВО СТАЊЕ СТВАРИ, иза кулиса оне ”политички коректне” и вештачке поделе на тобожње ”храбре опозиционаре” и наводне ”режимске сендвичаре”.
Ко у томе успе, већ је на корист српској Отаџбини, а они који остану заробљени у лавиринту и живом блату унапред намештене ситуације – нека им је Бог у помоћи.
Да не поведу са собом у пропаст и оне који их наивно слушају и верно прате.
P. S.
Читајте веома важну и ретко мудру књигу Слободана Стојићевића ”Мрежни рат против Срба” (ја сам писао и поговор њеном другом издању) и слушајте, у што већим количинама, трезвене, лековите и надахнуте беседе и интервјуе најпаметнијег Србина наше епохе, професора др Дарка Танасковића.
И сваког дана изговорите ”Оченаш”, бар једанпут.
Неће бити згорег.
