Иако поједини функционери Демократске партије социјалиста (ДПС) понављају да је ова странка успјела да сачува релативну снагу и утицај код бирача, реално стање је потпуно другачије. За нешто више од годину дана колико је у опозицији, доминантна партија бившег режима доживљава континуирани пад подршке код грађана Црне Горе. Када бисмо замислили да се данас организују пријевремени избори Милов ДПС више не би био појединачно ни најјача ни друга по снази политичка формација. Три су разлога за дефинитивни политички крах ове партије.
Прво, Милова странка се након августовског пораза прошле године додатно радикализовала тако да поједини независни истраживачи и академски ауторитети ту партију дефинишу као крипто-фашистичку. Последица заузимања овако екстремне позиције у црногорској политици је одлука тзв. умјерених бирача који су некада гласали за ДПС да бирају неке друге опције. Будући да је умјерених бирача највише, утолико је и видљивији пад подршке те партије у бирачком тијелу.
Највећи број бирача у свим демократским друштвима једноставно не жели да буде дио било каквих екстремних или радикализованих групација. Милов ДПС је што манипулацијом и вјештом идеолошком реториком, што коришћењем клијентелистичкх механизама на којима је почивао бивши режим, успијевао да у дужем периоду највећи број умјерених гласача веже за себе. Данашњом ултра-националистичком политиком и порукама које све чешће дјелују милитантно, ДПС је од себе неповратно удаљио огромни број својих некадашњих умјерених бирача.
Друго, грађани Црне Горе су пажљиво пратили сва дешавања око свечаног чина устоличења Митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија 5. септембра на Цетињу. Највећи број грађана о том догађају размишља на следећи начин. Мило је крајем августа поручио да устоличења у Цетињском манастиру неће бити. Устоличења је, као што смо сви видјели, у Цетињском манастиру ипак било. Закључак је да је Мило још једном поражен у свом покушају напада на Митрополију црногорско-приморску Српске православне цркве и наравно да грађани јасно виде да он срља из грешке у грешку. Милов ДПС је дакле у филму сигурних губитника.
Цетињска дешавања су показала и то да Милов ДПС ни суштински ни формално не интересује интерес државе нити било каква врста учвршћивања црногорске државе. Устоличење Митрополита је догађај који, због испреплетености историје државе Црне Горе и традиције и развоја Митрополије црногорско-приморске, добрим дијелом подсјећа грађане на славне традиције Црне Горе и Црногораца. Милов покушај удара на Митрополију је удар и на уставне принципе државе Црне Горе, али и на оне славне црногорске традиције о којима је Гледстон говорио као о традицијама које у сјају превазилазе успомене на Термопиле и Маратон. Отуд је грађанима јасно да је Милов ДПС непријатељ Црне Горе.
Треће, нема дилеме да су прошлогодишњи избори јасно показали да је ДПС остао без упоришта у Црној Гори. Важно је и то да је у првој години опозиционог стажа та странка додатно ослабила свој утицај на релевантне иностране актере и тако дефинитивно остала без упоришта и ван Црне Горе. Нема данас ни једног предсједника владе или предсједника државе било које моћније земље запада који би се састао са Милом. Ти људи једноставно њега више не желе да виде и грађанима Црне Горе свих вјера и нација то је постало очигледно.
У једном моменту у другој половини деведесетих, Мило је за Слободана Милошевића знао рећи да је превазиђен политичар. Данас је превазиђен Мило. Зато што свако поређење полтичког момента који сада живимо са политикама деведесетих не одсликава реално стање ствари јер нема сада деведесетих, све се промијенило и у свијету и код нас. Понављањем поруке да много тога данас личи на процесе деведесетих, Мило свима нама открива да је неупућен у то шта се данас заиста дешава у нашем региону и у Европи. Таквим дјеловањем континуирано слаби и своју и све ове мале такозване суверенистичке странке чији је идентитет у овом моменту апсолутно утопљен у политику Миловог ДПС-а. Циници би поручили – не одустај Мило, само тако настави.
Владимир Павићевић, Директор Друштва за истраживање политике и политичке теорије