На Митровданске задушнице пету годину у низу, код девастиране Краљеве чесме у Лисичијем потоку, у организацији удружења “У име народа за слободну Србију” одржан је скуп подршке и Иницијативи за подизање првог споменика и помен свим невиним жртвама комунистичког режима убијеним у вансудским ликвидацијама крајем 1944. године.
Поред принца Филипа и принцезе Данице, овом скупу су по први пут присуствовали представници Војске Србије, предсједник општине Раковица Милош Симић, као и чланови бројних удружења и странака.
Скуп је почео парастосом свим невиним жртвама Раковице, Београда и Србије који је служио протојереј-ставрофор Илија Шмигић.
Историчар Чедомир Антић је у свом говору рекао да за гробницу, која спада међу десетине највећих у Европи, ни данас већина Београђана не зна.
– На овом мјесту лежи око 3.500 Београђана.Током 1944/45 године великом већином без суда, мимо било каквог закона, у Београду је убијено 7.000 његових грађана – рекао је Антић и подсјетио на чињеницу да је Београд уочи Другог свјетског рата имао 300.000 становника, а тај број је током рата пао на 100.000.
– У Србији је током 1944. године страдало дупло више људи него од Нијемаца у вријеме устанка 1941. године. Неки кажу да се Београд тада ослободио оних који су сарађивали са окупатором. Тај став је срамотан, ако ништа друго, оно из аритметичких разлога – рекао је Антић.
Он је истакао да је у Србији, која није била држава у вријеме рата, због сарадње са окупатором 1944. и 1945. године, убијено реално девет пута, а сразмјерно 136 пута више људи него у Француској у којој је већина раније подржала фашистичку државу.
– Овдје није пуцано само у 3.500 људи, пуцано је у Србију, нашу слободу, обичаје, демократију. Како да изградимо модерну српску државу ако славимо оне који су 1944. године пролили невину крв? Они који су убијали великим дијелом су наша браћа, комшије, рођаци – рекао је Антић и поредио данашњу генерацију Срба са старим Римљанима.
– Стари Римљани нису славили тријумфе ако војсковођа побиједи у грађанском рату, јер је то тужно. Кад се покајемо, и препознамо шта се то догодило, ове невине жртве биће путоказ нашој држави и њеној демократији. Дај Боже да будемо достојни њихове жртве и да створимо државу која ће бити боља и која ће бити на трагу оног великог што су наши стари постигли у деветнаестом и двадесетом вијеку – закључио је Антић.
Проф. др Ратко Ристић, декан Шумарског факултета у Београду, се запитао ко су биле жртве великих злочина који су се дешавали у периоду од октобра 1944. до љета 1945. године.
– Једна од њих је била ученица Жинет Тодоровић која је са непуних 20 година била идеолошки противник комуниста, али ништа није против њихове идеологије. Једина њена кривица је било другачије мишљење. Претучена је до смрти у Главњачи. Међу жртвама је био и Владимир Драгић, шампион Србије у скијању и голман БСК који чак није био ни идеолошки противник комуниста – рекао је Ристић и подсјетио на врло илустративну судбину Бранка Поповић, декана Техничког факултета.
– Завршио је архитектуру и сликарство у Минхену. Био је један од најпознатијих српских сликара између Првог и Другог свјетског рата, одликовани војник у Кумановској бици, резервни потпуковник и носилац Легије части. Током рата хапшен је од стране Нијемаца. Провео је неко вријеме на Бањици, обновио рад Архитектонског факултета који су Нијемци прије тога опљачкали и све вријеме рата спасавао и помагао студенте. Изведен је из свог стана у новембру 1944. године и стријељан. Занимљиво је да се у његов стан, из кога је претходно избачена жена са три мала дјетета, уселио његов дотадашњи пријатељ Ђорђе Андрејевић, кум, дворски сликар који је послије тога чак правио и пријеме и свима је причао како је то салон Бранка Поповића – рекао је Ристић, настављајући да набраја имена невиних жртава чије су животне биографије импресивне.
– Убијен је велики српски књижевник и народни посланик Григорије Божовић, као и велики српски војвода Петар Бојовић који је претучен до смрти. Исту судбину имао је и херој одбране Београда из 1915. године мајор Драгутин Гавриловић који је послије повратка из њемачког заробљеништва, ухапшен од комуниста, тучен и мучен у логору на Сајмишту, као и хиљаде других… – рекао је Ристић.
Он је додао да у новој државној творевини није било мјеста за људе као што су ректор Универзитета у Београду и предсједник САНУ Слободан Јовановић, као ни за хероја Првог свјетског рата Станислава Кракова, првог амбасадора Краљевине Југославије пјесника Јована Дучића, као ни за Милоша Црњанског и многих других.
– Требало је убити српски дух, самопоштовање, самосвојност. У већини случајева извршиоци су били Срби. Нажалост, задивљени и фасцинирани великим архитектом злочина Јосипом Брозом Титом и данас од њега праве бренд, у граду у коме је он иницирао и наредио извршење тог невјероватног злочина – рекао је Ристић који се запитао како да у будућности не правимо грешке које су нас пратиле у досадашњој историји.
Скупу се обратила Милена Кесеровић, ћерка мајора Драгутина Кесеровића, који је током Другог свјетског рата био командант Расинског корпуса и војвода копаонички. За вријеме устанка у Србији 1941. године командовао је нападом на Нијемце у Крушевцу. По завршетку рата комунистички суд га је осудио на стријељање “због злочина против народа и државе, због помагања окупатору, због сарадње са владом Милана Недића и због непријатељске делатности против нове државе уперене на подривању новог уставног поретка, мира и безбедности”.
Стријељан је на непознатом мјесту у Београду 17. августа 1945. године.
У својој потресној исповијести Милена је испричала мучеништво мајке Веселинке са којом је као дијете и сама била затворена од стране комунистичких власти. У ћелији њену мајку су тукли као “четникушу”, пред очима четворогодишње дјевојчице, чије запомагање су игнорисали.
– Из отворених мајчиних рана крв прска по зиду затворске собе и попуњава канале од ноктију претходних станара. Парчићи одјеће натопљени крвљу падају по поду, док се мајка пузећи повлачи ка ћошку тражећи склониште. Послије ко зна којег ударца остала је да непомично лежи уз зид… То је била ноћ у коју су се два нејака бића питала, да ли смо живе. Моју мајку и мене то питање није напуштало годинама. И данас могу себи да поставим то питање: “Да ли је вриједило преживјети?” – запитала се на крају потресног свједочанства Милена Кесеровић.
Окупљене је у име организатора поздравио др Срђан Цветковић који је подсјетио да су молитвена окупљања за душе невино страдалих започела прије пет година.
– Тада је одржан први помен а уједно смо почели са уређењем овог мјеста. Они који су случајно пролазили овуда могли су да виде мочвару, шикару и затрпану чесму краља Александра. Било нас је свега десетак, а предводио нас је раковачки ђакон Александар Аздејковић. Круг људи се ширио, па смо успјели једне године да откопамо чесму, друге да посјечемо дрвеће… – рекао је Цветковић и напоменуо да је често имао примједбе због избора говорника.
– Морамо да се саберемо над оваквим стварима које су прије свега људске и хришћанске. Овдје треба да дођу представници и власти и опозиције. Ово је само једна од 200 и нешто тајних гробница у Србији у којима, према попису, почива најмање 35.000 људи. Тај број сигурно није коначан. Наша је мисија да сва та мјеста обиљежимо и уредимо. Најприје да кренемо одавде – закључио је Цветковић.
У склопу програма који је водила др Ена Мирковић наступила је драмска умјетница Драгица Жаров и Зоран Свејовановић.
КАКВИ СУ ТО ИДЕАЛИ КОЈИ СЕ ОСТВАРУЈУ САТИРАЊЕМ ХИЉАДА ЉУДИ
Проф. др Ратко Ристић се осврнуо и на чланак објављен у дневном листу “Политика”,
– Објављена је књига која се зове “Гласност ћутања” од стране Архива Ужице. Главни јунак је Слободан Пенезић Крцун. Извјесни приређивач Жељко Марковић за Крцуна каже: “Незаустављив у политичком успону, описан као најконтроверзнија личност нове српске политичке историје, Крцун је у себи сублимирао вријеме у коме је обитавао. Свједок и судионик, немилосрдан и суптилан, одан отачаству и Брозу, сударио се са две стране своје личности које су две стране српске повеснице.”
Мислим да је непристојно да нас ико на овакав начин суочава и да нас на једном психолошком, егзистенцијалном нивоу подвојава. Како је неко одан отачаству, односно српству и Брозу, ако је контратеза, антипод српства?!
Рецензент књиге каже, извјесни Радојица Лазић истиче, да је “Крцун остао бескомпромисан борац у остваривању идеала које је поставила Комунистичка партија”.
Па, какви су то идеали који се остварују сатирањем хиљада људи, при чему су већина тих људи симболи свега што вреди у неком друштву?
Поред Броза архитекте злочина у Србији 1944. године су били извршиоци полуписмени Слободан Пенезић Крцун, и неписмени Александар Лека Ранковић. Тужно је да ми до дана данашњег немамо реалистичну перцепцију тог времена и људи који су, нажалост, учинили толико лоших ствари да је и наша стварност обликована тиме.
