Другачија слика света која баца ново светло на историјске и савремене догађаје за које често верујемо да су нам мање-више познати
Модерна геополитика као дисциплина која се бави истраживањем односа просторног и политичког настала је крајем 19. и почетком 20. века. Научна историографија њену појаву везује за карактеристике „епохе империјализма“ која, као што је познато, има своја особена друштвена и политичка обележја од процеса уједињења Немачке 1871. године све до почетка Првог светског рата 1914. године. Експанзија капиталистичког начина привређивања, развој саобраћаја, нарочито транспорта и трговине, проузроковали су, нимало случајно, појаву нових актера у светској политици (САД и Јапан, данас Кина), што је додатно закомпликовало атмосферу у међународним односима и опросторење политике наметнуло као егзистенцијални интерес у политици великих сила. У извесној мери могло би се рећи да је цео 20. век и добар део овог века протекао у ратовима за „овладавањем и ширењем животног простора“, при чему се простор претежно доживљавао као физичко-географска датост, без дубљег понирања у његова „духовна“ обележја. Сакрална (свештена) географија ову проблематику посматра из сасвим другачије перспективе. За њу је простор пре свега једна „метафизичка, а тек потом физичко-географска стварност“. Отуда је идеја овог огледа да понуди једну другачију слику света која баца потпуно ново светло на историјске и савремене догађаје за које често верујемо да су нам мање-више познати и да не захтевају додатно разјашњење.
МЕТАФИЗИКА ПРОСТОРНОГ
Оријентација у простору је егзистенцијални задатак сваког човека. У сваком случају то није само интересовање морепловаца, путника или картографа. Човек је одувек имао потребу да се сналази у простору, да одређује своје место и однос према овој теми. Стога није случајно да је свака грађевина у првом реду повезивана са странама света. Општепознато је да је све до појаве „епохе Просветитељства“, коју карактеришу механицизам, материјализам и позитивизам, свака људска делатност имала изразито сакрални (свештени) однос према простору. Ово се нарочито односило на религиозне обреде, али и не само на њих. Не улазећи дубље у ову проблематику о којој је написана огромна литература, на овом месту указаћемо само на важност Истока и Запада као појмова који у сакралној географији имају супротно симболичко значење које је опстало све до данас. Тако је Исток страна света која је још од времена древних традиција имала својство „сакралне позитивности“, извориштва светлости, духовног извора, док је Запад, у поменутом кључу, не само страна света на којој залази сунце, него и гранично подручје „где се сусрећу земље људи и свет мртвих“. Дакле, ова једноставна сакрална симболика појмова Истока и Запада (изласка и заласка сунца) открива нам једну дубљу „метафизичку стварност“ која сеже знатно даље од једног свакодневног природног феномена.
За наше излагање веома је занимљиво предање „евроазијске сакралне географије “о странама света, по којем је подручје Гибралтара „крајњи запад“, док је све иза тога неки полуматеријални свет, земља сумрака и заласка сунца, царство сенки или земља смрти, у коју се не сме ићи. Патријарх традиционализма Рене Генон овакаву логику евроазијске сакралности објашњава „митом о потопљеној Атлантиди“ – древном континенту који је у сакралној географији имао огромно симболичко значење. Није случајно да су о постојању Атлантиде писали Платон, Сократ и многи после њих. Заиста, Атлантида је била палеоконтинент, једна нарочита духовна цивилизација, западни сакрални центар, који је нестао после велике катаклизме и потопа. Пропаст Атлантиде описује се као догађај који се одвијао у етапама; пошто су потопљена главна континентална врата, западно од Евроазије и Африке, опстала су нека острва у Северном Атлантику и племена која су била чувари једне особене цивилизације. Једна од тих земаља звала се Мо-Уру и она је нестала неколико хиљада година после главне катаклизме. Све у свему, нестанак Атлантиде био је догађај који је из темеља протресао свест људи и изградио један карактеристичан сакрални однос према том делу света у којем почивају „душе умрлих предака“ и у који само „посвећеник може ући“. Већ сама та чињеница каснијем географском открићу Америке даје одређено узнемирујуће и тајанствено тумачење. Ово тим пре што се „ново откриће Америке“ поклопило с почетком наглог суноврата европске (евроазијске) цивилизације која баш у то доба губи своја сакрална, свештена и религиозна упоришта.
НОВА АТЛАНТИДА
Наговестили смо да је појава Америке на историјском хоризонту много више од пуког географског открића „новог континента“. Данас су све популарније хипотезе да је Америка откривена много пре путовања Колумба. Доказано је да су Викинзи бродовима посећивали Северну Америку, јер се рунски натписи налазе свуда на обалама Канаде, Лабрадора и Њу Фаундленда. Истраживач Жак де Мијо заступао је теорију о везама цивилизација Инка и Викинга. По свему судећи и Европа је одавно знала за постојање америчког континента. Адмирал турске флоте Мухидин Пири Реис објавио је 1520. године поморски атлас „Бахрије“ (који се чува у истанбулском Националном музеју), а на којем су необично верно приказана оба америчка континента, Гренланд и Антарктик. Пири Реис је врло основано тврдио да је захваљујући овим картама Колумбо открио „нови свет“, уз напомену да су његова открића потицала из једне тајне књиге која је написана још у доба Александра Великог. Ту су и други врло необични детаљи који упућују на закључак о ранијем постојању Америке.
Последњи остатак Атлантиде (1928), Николај Рерих
Колумбо је несумњиво свесно прекршио завет предака, организујући експедицију ка подручју „иза запада“, и то баш у време када „западна цивилизација“ почиње да губи, као што смо истакли, своју религијску и културну привлачност. Разочарани том чињеницом бели исељеници, махом калвинистички протестанти, граде конструкцију о Америци као „Новом Јерусалиму“, конструкцију која из угла хришћанске есхатологије неминовно асоцира на Апокалипсу и силазак с Неба духовног „Града Господњег“. То открићу Америке даје додатну онострану димензију. Традиционалиста Џемал Гајдар указује на веома занимљив географски положај америчког континента, где сваког јутра сунце излази са европске стране (дакле на сакралном Западу), а залази на азијској страни, или на симболичком Истоку. Интересантно је да се овај „обрнути симболизам“ подудара са познатим пророчанством о „последњим временима“ када ће сунце излазити на западу, а залазити на истоку. Све то има свој неминован одраз у америчком менталитету, посебно његовој најизразитијој северноамеричкој верзији, који је прожет „митом о јединствености и изабраности америчке нације“. Теоретичар Џон Адамс је назвао САД „врлом и чистом републиком чија се мисија огледа у владавини над светом и успостављању људског савршенства“, чиме је јасно одредио глобалне пориве америчке политике која проистиче из архаичне праслике света у којој Америка игра улогу „васкрсле Атлантиде“, прецизније њене сенке, њеног негативног продужетка ка симболичком „свету мртвих“ који се, подсетимо, налази „иза запада“. Дакле, из угла сакралне географије историјски циклус Америке може се упоредити са појавом „нове Атлантиде“ која је изронила из морских дубина, а чији је задатак да докрајчи отуђење и деградацију Европе из чијег је филозофско-културног амбијента потекла.
КВИНТЕСЕНЦИЈА ЗАПАДА
Поједини традиционалистички аутори Америку описују као „квинтесенцију развоја Запада“ и крајњи израз његове религијске, културне и филозофске основе. Свакако може да се каже и другачије: САД су сума Запада, његова геополитичка, идеолошка и религиозна авангарда. Међутим, постоји и нешто што чини јединственост Америке у односу на Европу. То је тотални либерализам. Дакле, оне рационалистичке идеолошке концепције и друштвене теорије које су настајале на римокатоличком западу (првом Западу), на тлу Америке (иза Запада) попримиле су радикална обележја. То су: индивидуализам, либерални рационализам, динамични технолошки индустријализам, апсолутизован трговачки поредак, дакле све оно што у основној мери карактерише развој Запада, а што се наслућивало још од доба хришћанског раскола на православље и католицизам.
После раскола у хришћанској цркви, римокатолички ареал постао је основа онога што се касније колоквијално називало Западом. Нема никакве сумње да су од тог тренутка римокатолици своју историју почели да поистовећују са светском историјом. После „шизме“ код католика је почео да се развија и шири један снажан антиправославни сентимент, који је у почетку био изражен према Византији, а затим и према Русији. У западњачкој друштвеној свести веома се укорењује представа о осталим цивилизацијама као „дивљим и варварским“ (посебно према православљу). Занимљиво је да се чак и западни војни походи ка истоку (Русији) правдају као „цивилизаторске мисије“. С друге стране, основни правац друштвеног и духовног развоја Запада креће се у сасвим другачијем смеру. Наиме, извесни елементи римокатоличког учења, које је узгред буди речeно оно наследило од православља, долазе у сукоб са одређеним тенденцијама које је успоставио сам црквени раскол. У свом отуђењу од Истока и православља, римокатолички Запад поставио је темељ за продубљивање раскола у самом себи, појавом још рационалистичкијих и индивидуалистичкијих струјања које своје упориште проналазе у протестантизму. Управо ова струјања временом, најпре у Енглеској, а затим и у САД теже апсолутизацији либералног модела и неопозиво крећу путем типичне „морске цивилизације“. У судару са архаичном прасликом Америке као земље „иза запада“ настаје политичка теологија американизма, која се од почетка 20. века поново враћа у Европу у прерађеном облику. Интересантно је да баш у то време настаје „модерна геополитика“.
РУСИЈА КАО БИБЛИЈСКИ ГОГ
Као што смо већ нагласили, црквени раскол изазвао је дубоке потресе у свести западног човека, толике потресе да практично од тог тренутка почиње одбројавање историје Запада. Агресивно негирање и дистанцирање римокатолицизма од православља постајe сврха његовог постојања. Раскол на самом Западу и појава протестантизма додатно су заоштрили однос према православљу. Протестантско месијанство америчке геополитике попримило је изразито антируски карактер, без икаквог наизглед разумног и логичког утемељења. Постоји једно посебно протестантско есхатолошко учење које се назива диспензацијализам, а о којем у својим радовима често пише Александар Дугин. Његова суштина је у посебној улози коју је Бог доделио „протестантским Англосаксонцима“ који ће у „последњим временима“ заједно са „народом Израиља“ бити нападнути од „империје зла“ (Русије – прим. аутора). Према овом пророчанству пред крај времена биће поново формирана држава Израел (интересантно, формирана после Другог светског рата 1947. године) која ће бити изложена најезди „библијског Гога“ (Руса, Евроазијаца), након чега ће „англосаксонски хришћани бити узнесени на небо као на космичком броду или летећем тањиру“ и тамо сачекати крај рата. Затим ће се с „протестантским Христом“ спустити на земљу где ће их дочекати Израелци који су победили Гога и који ће одмах прећи у протестантизам, после чега ће отпочети царство хиљадугодишње заједничке владавине над остатком света.
И ми отварамо врата (1922), Николај Рерих
Мада је реч о екстравагантној теорији, она се свакако не може потцењивати. Напротив, још за време Кримског рата 1855. године њу је јасно формулисао евангелиста Џон Каминг када је руског цара Николаја I поистоветио са библијским Гогом (оличењем зла). Ватрени диспензацијалисти били су и аутор најпопуларније Библије на енглеском Сајрус Скофилд, затим евангелистички проповедник Хал Линдзи, чији је верни следбник био председник Реган, као и чувени ТВ-евангелиста Џери Фолвел, познат по учешћу на затвореним седницама генералштаба америчке војске на којима је диспензацијалистички сценарио тумачио у кључу могућег атомског рата са Совјетским Савезом (тзв. атомски диспензацијализам). То овим ставовима даје значење нечега што одређује главни ток америчке политичке мисли, независно од тога ко се налази на власти, демократе или републиканци.
Да закључимо. Појава русофобије на Западу, посебно у САД, није феномен једног политичког тренутка, већ процес који има снажно „богословско“ утемељење које се у суштини своди на доследну демонизацију једне другачије непријатељске цивилизације у свим њеним аспектима: од богословског, културног и историјског, до геополитичког, етичког, политичког и социјалног.
СВЕТА РУСИЈА
Русија се налази у средишту евроазијског континента, и тај положај са сакралне тачке гледишта није нимало случајан. Штавише, посматрано из ове перспективе, руски народ стиче својство живог субјекта једне „мистичне Евроазије“. Русија је православна земља којој је према црквеном предању поверена посебна есхатолошка мисија „Трећег Рима“. Већ сама та чињеница руској сакралности даје један нарочит тајанствени смисао. Историчар религије Мирча Елијаде изнео је занимљиво запажање о томе да је „природа нешто што је условљено културом“, тј. „да неки закони природе варирају у зависности од тога шта подразумевају под природом народи ове или оне културе“.
Ова околност је неспорно на одлучујући начин утицала на слику о Русима као носиоцима православља, али и на формирање хришћанског идеала „Свете Русије“. Занимљиво је да се овакав идеал није формирао нити у Риму, нити у Византији, иако њихова оданост хришћанству није била ништа мања. Дакле, изгледа да оно што руски народ чини посебном појавом у светској историји није само његова оданост хришћанској традицији, него и ништа мања оданост једној древнијој архетипској представи на коју се хришћанска доктрина једноставно надовезала. У том смислу могуће је посматрати и једну врсту метаисторијског континуитета, који се провлачи све до данас преко лингвистичких архетипова садржаних не само у митовима и легендама, него и у обредима и симболичкој парадигми руског православља. На овом месту навешћемо свима познати канонски пример летњег обележавања Светог Илије, који је заправо попримио карактеристике древног аријског Ила, Бога Грома (из истог корена ил потиче руска реч солнце, која је у првобитном индоевропском језику значила благодатну светлост). И свакако низ других.
Александар Дугин у свом капиталном делу Мистерије Евроазије веома темељно обрађује појам „унутрашњег континента – митске Русије“, указујући на руску сакрално-географску димензију која садржи два потпуно опречна симболичка значења. То су појмови белог и црвеног, појмови светлости и таме. Занимљиво је да је управо овај дуализам садржан у самој идеји „Свете Русије“. Већ смо истакли да је идеја светог у архетипској представи повезана са светлом (белим) као оличењем добра, као духовним извором. Али насупрот томе је појам црвеног (од корена рос, Русија, на хебрејском едом – ад, што има значење црвене земље). Та „црвена земља“ је у древној аријској традицији симбол демонског, или симбол изопачења некадашње свете земље, и место пребивања у претходном поглављу поменутог библијског Гога (симбола таме, врло укорењеног у протестантској слици света). Дугин у својим истраживањима посебно указује и на још један детаљ: симболичку улогу руског цара „као свештеног центра унутрашњег континента Русије“. У поређењу са византијским василеусом – краљем, који је поглавар уцрквењене православне империје која обједињава мноштво земаља, принцип императора – цара, није повезан само с временски одређеном влашћу, него пре свега с тајном катехона, онога који задржава. Дакле, улога руског монарха је суштински виша, сакралнија, у односу на византијског императора чија је улога претежно административна.
Руски Васкрс (1924), Николај Рерих
Као што је познато, сви наведени архетипови неочекивано су дошли до изражаја за време револуције и грађанског рата 1917. године; цареубиство – као чин антисакралног преображаја Русије извели су припадници „црвеног покрета“, којима су се супротстављали присталице „белог покрета“. Да су догађаји из 1917. године имали карактер једног „свештеног рата“ показује и један занимљив документ који је избио на видело тек тридесетих година, у време тзв. стаљинских чистки. Реч је о саслушању чувеног револуционара Кристијана Раковског који објашњава природу „свештеног рата“ који је светска масонска интернационала под изговором револуције покренула против „Свете Русије“. Посебно упечатљив је онај део исказа у којем Раковски указује на постојање „вишег и нижег комунизма“. Виши комунизам је езотеријски знак и тајна шифра за стварне демонске (црвене) циљеве револуције, док је нижи комунизам у основи интерпретација једне идеологије која је намењена најширим масама, а која заправо гађа у „најмрачнији аспект руске душе“, аспект Русије – Едома, аспект Црвене Русије. Посматрано из овог угла, убиство цара Николаја II и његове породице има важну улогу не само у сакралној географији Русије, него и целе Евроазије, и као такво није могло да не остави трајне последице у унутрашњем животу Руса, у најскровитијим деловима национално несвесног.
ВЕЛИКИ РАТ КОНТИНЕНАТА
У претходним одељцима, уз све ограничености, изложили смо основне сакрално-географске карактеристике Америке и Русије, кључних актера светске историје 20. века. Сада је време да покушамо да разјаснимо геополитичку суштину историјских догађаја у том веку. То свакако није једноставно из више разлога. Најпре, савремени човек, пре свега на Западу, под утицајем просветитељства, позитивизма, материјализма и прагматизма, коначно и неопозиво је раскинуо са светом Традиције. Под утицајем развоја науке и технологије створена је једна „десакрализована“ слика света у оквиру које простор губи некадашња метафизичка својства и постаје све више физичко-географска датост. Наравно, ово је оквирна слика света, која одређује главни ток друштвене мисли, пре свега на Западу. Укључењем Америке у светске послове почетком 20. века ствари се додатно компликују. Наступа ера коју данас колоквијално називамо глобализацијом. То међутим не значи да извесни сакрални континентални архетипови нису опстали у траговима, нарочито у геополитичким теоријама.
На овом месту у обавези смо да интерпретирамо основни закон „модерне геополитике“. Реч је о дуализму копно-море, земља-вода, из којег ћемо посебно издвојити разумевање елемента простора „као онога у чему се материја физички простире“. Према овом моделу, народе света можемо грубо поделити на поморске и континенталне, у зависности од тога да ли освајању простора приступају сувоземним или поморским путем. Из таквог односа према простору, а реч је о различитим начинима комуникације и транспорта, настали су „поморски и копнени тип цивилизације“, који као такви различито утичу на унутрашњу и спољну политику народа и држава, независно од тренутних историјских околности.
Најопштија карактеристика „поморског типа цивилизације” састоји се у примату економског над политичким фактором, из којег закономерно настаје либерални тржишни модел и њему прилагођена парламентарна демократија, у којој новац суштински доминира над друштвом. Типичан представник оваквог геополитичког опредељења у нововековној историји (у антици би то били „таласократска” Атина) јесте бивша „краљица мора” Енглеска, чија су колонијална освајања била у функцији ширења поменутог цивилизацијског модела и стварања глобалне поморске империје. Као што смо раније навели, скоро идентична мисија данас припада Сједињеним Америчким Државама, које су геополитички следбеник Велике Британије и подручје где је „водени принцип“ попримио најрадикалније карактеристике у економској, социјалној, политичкој и духовној сфери.
Насупрот овом, постоји и други „континентални геополитички принцип” чија је основа у примату политичког над економским фактором, и где је интерес заједнице у важним историјским моментима био изнад појединачних утилитарних интереса. Његова карактеристика је релативно чврста хијерархија, економија с наглашеном етатистичком и социјалном димензијом, као и духовност која, насупрот западној рационалистичкој религиозности, има снажну мистичну димензију. Поједностављено речено, наспрам либералног индивидуалистичког „Ја” стоји колективистичко „Ми”. Баш такав модел цивилизације настао је не само у православној Русији, већ и у културама Блиског и Далеког истока. Он је упркос свему опстао до данас.
ГЕОГРАФСКА ОСА ИСТОРИЈЕ
Сер Халфорд Џон Макиндер (1861–1947) британски географ и истакнути дипломата, оснивач је модерне геополитике. Његов оглед Географска осовина историје (1904) сматра се темељем класичне геополитике. Поред тога што је био познати професор и политичар, Мекиндер је био и члан многобројних тајних друштава и организација. Једна од њих је Фабијанско друштво (Fabian Society) које је имало важну улогу у Великој Британији од краја XIX века до почетка Првог светског рата. Реч је о „социјалистичкој организацији“ која се бавила друштвеним предвиђањима и социјалним инжењерингом, и која је до данас веома укључена у креирање британске спољне политике. Нема сумње да је Географска осовина историје пре објављивања темељно разрађивана у кулоарима ове утицајне организације.
Скривено благо (1947), Николај Рерих
Макиндеров рад без претеривања разоткрива геополитички садржај светске историје 20. века. За разлику од неких других аутора, он је успешно формулисао основни закон геополитике, а то је „дуализам копна и мора“ који представља динамику светске историје. За Макиндера као типичног представника англосаксонске геополитике нема дилеме да је центар света евроазијски континент у чијем је средишту тзв. зона „Хартленда“ или Средишња земља (Срца света). Реч је о кључној територији у границама „Светског острва“ које укључује три континента: Азију, Африку и Европу. Мекиндер у Географској осовини историје организује планетарни простор хијерархијски кроз „систем концентричних кругова“. Поред „географске осе историје“ која се потпуно поклапа са територијом Русије, следе „унутрашњи полумесец“, тј. појас који се потпуно поклапа са приобаљем евроазијског континента и који представља „зону најинтензивнијег развоја цивилизације“ (што се занимљиво поклапа и са историјском хипотезом о првобитном настанку цивилизације на обалама река и мора), и „острвски полумесец“ који је културно и географски спољашња зона у односу на континенталну масу „Светског острва“. Разуме се да је Мекиндер себе поистовећивао са интересима англосаксонског света, па је сасвим логично и његово становиште да је интерес „спољашњег полумесеца“ у сталном слабљењу „Хартленда“ и јачању утицаја „атлантизма“ у зони „унутрашњег полумесеца“.
На тој премиси настао је важан Мекиндеров оглед Демократски идеали и стварност (1919) у којем формулише геополитички појам „Источне Европе“ као ланца „лимотромфних држава“ који треба да спречава копнени савез Руса и Тевтонаца (Немаца). Та врста настојања англосаксонске (касније америчке) геополитике постаје кључни елемент у стратегији територијалне реорганизације Европе у оба светска рата, Хладном рату, али и у савременој постбиполарној ери. Све то сасвим јасно идеолошком дискурсу даје другоразредно историјско значење и логично објашњава спремност великих сила да у име геополитичких интереса у одређеним историјским ситуацијама покажу велику флексибилност према извесним идеолошким застрањивањима. На тај начин може се објаснити „историјска парадоксалност“ савеза Волстрита и бољшевика 1917. године у Русији, или подршка светског финансизма политичком успону Хитлера, или „чудан савез атлантизма и исламизма“ током рата у бившој Југославији и за време Арапског пролећа.
ЦАРСТВО СРЕДИНЕ
Геополитика је научна дисциплина која је у последњих неколико деценија доживела невероватну трансформацију, првенствено под утицајем развоја науке и технологије. Процес глобализације је као објективна датост наметнуо другачије разумевање односа просторног и политичког. Почетком деведесетих година прошлог века, упоредо са Фукујаминим „крајем историје“, појавиле су се и теоријске интерпретације о једном новом „дегеографизованом свету“ и „сужавању светског простора“ (Маклаун) као логичној последици претварања света у „глобално медијско и информатичко село“. Нема сумње да је оваква перцепција света била последица униполарног тренутка у светској политици који је трајао релативно кратко (1991-2000). Глобалистичка мантра о „детериторијалности“ није издржала судар са стварношћу једног новог „вишеполарног света“ који се појављује на обзорју светске геополитике.
Нема никакве сумње да смо савременици краја западноцентричне (американоцентричне) слике света. На овакав закључак упућују многобројни показатељи, од кризе неолиберализма, преко демографске кризе, до краха једног псеудокултурног модела који је изгубио некадашњу привлачност за остатак света (концепт Америке као идеје). У средишту „новог вишеполарног света“ поново је „евроазијскоафрички континент“ с новим-старим актерима и њиховим перцепцијама светске картографије. У том смислу није на одмет подсетити на једну занимљиву историјску закономерност у политици великих сила. Реч је о њиховој склоности да саме себе кандидују за „предводника света или носиоца цивилизације“. У том погледу изузетак није ни нова глобална сила Народна Република Кина.
Мада се њен садашњи економски успон углавном везује за промене које су се догодиле у последњих неколико деценија (од краја седамдесетих година 20. века), нема сумње да је ововремени кинески успон у светским пословима проистекао и из једне метаисторијске аутопројекције која садржи особену сакрално-географску димензију. Као што је историјска појава Америке везана за мит о „новој Атлантиди“, тајна Русије за идеал њене светости (Света Русија), тако је и улога савремене Кине еманација једне дубље архетипске представе о себи као „Царству средине“. Наиме, реч је о карактеристичном погледу на свет који се заснива на осећају кинеске супериорности, пре свега према околним народима који су дуго били у вазалном и колонијалном односу, али и осећају супермације у односу на европску цивилизацију са којом је Кина дошла у контакт тек у 19. веку. Разуме се да кинеско самопоуздање вуче своје корене и у континуитету властите државности, културе, привредној самодовољности, изузетном територијалном обухвату и популационој снази. Из једне овакве архетипске представе о себи извесни феномени који на Западу изазивају одбојност, попут својевременог слављења култа личности Мао Цедунга, из кинеске перспективе имају сасвим другачије симболичко значење. Као што је својевремено Стаљинов култ проистекао из дубине руске народне психологије о значају цара као симбола „унутрашњег континента“, тако је и Маов култ личности био конкретна манифестација „народног вође који је на земаљском плану, уједињујући Кину, остварио мисију Сина неба“.
Конфучије, праведник (1925), Николај Рерих
Појава Кине као кључног фактора савремене светске политике из основа мења уобичајене представе о односу просторног и политичког као предмету истраживања геополитике. Ово тим пре јер ће, по свему судећи, Кина бити прва светска сила која је у стању да изгради једну интегралну таласократску (поморску) и телурократску (копнену) моћ. Реч је о амбицији која очигледно произилази из стратешког концепта „Један појас – један пут“ који се састоји из „економског пута свиле“ и „поморског пута свиле за 21. век“. Телурократски (копнени) пут свиле на евроазијском континенту трасиран је по „паралели од Далеког истока до Западне Европе“, уз напомену да су неколико његових меридијански оријентисаних вектора усмерени ка „поморском путу свиле за 21. век“ (индокинески, пакистански, средњоазијски, балкански). Таласократски (поморски) пут свиле такође је хетероген. Он се простире дуж далекоисточне обале Пацифика и има правац по „меридијану“, затим кроз Индијски океан апроксимативна траса је по „паралели“, да би се од Баб-ел-Мандеба , кроз Црвено море, Суецки канал и Средоземље, поново оријентисао по „меридијану“. Према томе реч је о концепцији која има особен просторни израз и препознатљиву геополитичку димензију. Њен далекосежни стратешки циљ је остварење „Царства средине“ као отелотворења кинеске метаисторијске самоспознаје. Јер сагласно старој кинеској пословици: „Као што не могу бити два сунца на небу, тако не могу бити ни два цара на земљи“.
Насловна фотографија: Тврђава духа (1932), Николај Рерих
