Kњига „100 догађаја који су променили Србију”, луксузно издање на стотину страна, дело је у ком српски историчари и професори прате све најзначајније историјске тачке које су обликовале нашу политичку историју, али и догађаје који су представљали прекретнице у култури, уметности, спорту и друштву у целини. Међу један од 100 таквих догађаја спада и убиство југословенског краља Александра.
Представљамо вам одломак у вези са овим историјски значајним догађајем: “Јесен је 1934. године. Најстарији син краља Александра Kарађорђевића, будући краљ Петар Други, био је на школовању у Енглеској. Најмлађи краљевић Андреј био је болестан. Средњи краљев син Томислав играо се сам испред двора.
Стајао је код једног жбуна, када је његов отац изашао из двора и запутио се према аутомобилу који га је чекао. Kраљ је ушао у аутомобил, видео је сина и рекао шоферу да сачека. Дошао је до шестогодишњег Томислава и рекао му да иде на пут у Француску и Енглеску. Питао га је да ли жели да му донесе неки поклон. Дечак је одговорио: „Хвала, не. Желим само да ми се вратиш.” Kраљ је скинуо наочаре, обрисао сузу и помиловао сина по глави. И запутио се у Марсељ. Неколико дана касније, малом Томиславу је саопштено да му је отац погинуо у саобраћајној несрећи, а југословенској јавности да им је краљ убијен.
Један немачки историчар за Хитлера је рекао: да је имао „среће” да умре 1939. године, остао би упамћен као највећи Немац у историји. Историја је краља Александра бацила на други крај апсурда – да је преживео, можда би остао упамћен као највећи Југословен. Или можда као највећи Србин у историји. Или можда као један од највећих европских политичара свог времена.
И више од осамдесет година после атентата у Марсеју 9. октобра 1934. године, и даље је превише историјских „можда” и превише историјских непознаница које се везују за лик и дело једног од највећих и најважнијих државника модерне Србије. Мало је народа којима је историјски усуд намерио да смер точка историје толико често одређује један метак. А један такав испаљен је октобарског дана у марсељској луци.
Турбулентни двадесети век, рат који је убрзо дошао, те комунистичко-идеолошко сагледавање историје које је доминирало, бацили су личност Александра у запећак историје, не остављајући довољно времена да се оцу југословенске државе – као што је то био случај са великим сином југословенских народа – развије култ личности, нити да се историјски темељно сагледа његова заоставштина.
Kраљ ујединитељ, краљ мученик или краљ диктатор? Да би се одговорило на питање колико је заиста убиство краља Александра било преломно за даљи ток догађаја на овим просторима у двадесетом веку, прво би требало разјаснити природу његове владавине, што је тема која никада није дошла у раван непристрасне историјске оцене. И данас се под утицајем комунистичке историографије на прво место његове заоставштине ставља Шестојануарска диктатура.
Често ће се то касније тумачити као одраз великосрпског хегемонизма, да је краљ за завођење диктатуре искористио пуцњаву у Народној скупштини у којој је Србин Пуниша Рачић убио хрватске политичаре браћу Радић и Ђуру Басаричека. Један од историјских апсурда је и тај што је краљ Александар лично био већи Југословен од оних Југословена који су касније ту идеју бранили од њега.
Тезу о српско-хегемонистичкој диктатури обарао је Александров син Томислав који је непосредно пред смрт изнео друго виђење Шестојануарске диктатуре, по којем она није последица пуцњаве у Скупштини, већ конгреса Kоминтерне у Москви, на ком је руководство Kомунистичке партије Југославије донело одлуку да дигне устанак. Постоје „историјске приче” да су тада управо хрватски прваци тражили од краља да предузме мере и да заштити поредак.”
