Док пролазимо Новим гробљем у Београду, сусрећемо се са причама људи који су историју живели, а не само писали. Један од њих је Александар Михајлович Михајлов, руски генерал-лајтнант, царски официр, учесник великих ратова и белогардејац који је своје последње године провео у емиграцији у Краљевини Југославији.
Његова судбина је слика и прилика ломова епохе, од службе под заставом Руске Империје, преко крвавих фронтова у Азији, до борбе против бољшевика и изгнанства у Србију, где је сахрањен међу саборцима који су, попут њега, били принуђени да напусте своју домовину.
Александар Михајлов рођен је 1870. године у Курској губернији, у племићкој породици. Од најранијих дана био је предодређен за војни позив, завршио је Кијевски Владимирски кадетски корпус и Кијевску пешадијску војну школу, након чега је започео блиставу каријеру у Царској армији.
Његово прво озбиљније ангажовање уследило је током Руско-јапанског рата (1904–1905), где је као официр Туркестанског војног округа био задужен за организацију војно-санитарног транспорта. У том рату задобио је тешку рану од шрапнела у леву руку, али се брзо вратио у службу.
Његова војна каријера наставила је овако напредовала:
- – Унапређен у чин капетана.
- – Постаје помоћник старијег ађутанта Штаба Туркестанског војног округа.
- – Постављен за команданта Туркестанског војно-санитарног одреда.
- – Добија чин потпуковника и постаје секретар Штаба Туркестанског војног округа.
Ово унапређење га је учинило једном од важних фигура у војној управи Средње Азије, где је надгледао војне комуникације, транспорт и снабдевање.
Октобарска револуција 1917. године донела је велике промене у Русији. Михаилов, попут многих царских официра, није могао да прихвати бољшевичку власт. Прикључио се Белој армији и постао део војних снага које су покушавале да сачувају стару Русију од комунизма.
Такође, његова улога у белогардејском покрету била је значајна:
- – Постаје помоћник начелника војних комуникација Западно-сибирског војног округа.
- – Унапређен у чин генерал-мајора (22.09.1918.), након чега постаје вршилац дужности начелника војних комуникација Сибирске армије.
- – Ради у управи војних комуникација Сибирског региона, где покушава да очува ред у распадајућој Белој армији.
Иако су белогардејци под командом адмирала Колчака пружали снажан отпор, бољшевици су их коначно поразили, приморавши хиљаде официра да напусте Русију.
После пораза Беле армије, Михајлов је 1920-их година стигао у Краљевину СХС (Југославију), која је постала уточиште за многе руске емигранте. У то време, Београд је био један од главних центара руске емиграције у Европи, са руским школама, црквом и удружењима која су чувала дух некадашње империје.
Као високо цењени официр, Михајлов је наставио да ради у војним и административним структурама. Живео је у кругу руске заједнице, окружен људима који су, попут њега, изгубили домовину.
Преминуо је 1933. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду, где и данас почива међу бројним руским војницима и официрима.
Током своје дуге и успешне војне каријере, Михајлов је добио бројна одликовања:
– Орден Светог Владимира IV степена са мачевима и траком – за заслуге у војној служби (до 1910).
– Орден Свете Ане II степена са мачевима – за храброст у борбама (до 1910).
– Орден Свете Ане III степена са мачевима и траком – за војне заслуге у Руско-јапанском рату (5.04.1904).
– Орден Светог Станислава III степена – за дугогодишњу службу (1.07.1901).
Иако је Михајлов део историје која је готово заборављена, његово име и данас живи у сећању потомака руских емиграната у Србији. Његова животна прича је јасна слика судбине хиљада Руса који су после револуције нашли уточиште у Србији, остављајући за собом не само породице и домове, већ и читав један свет.
Данас, док ходамо стазама Новог гробља и кад уђемо у Руски некропољ, можемо за тренутак застати поред његовог споменика и сетити се да је један руски генерал, некада поносни војник Царске Русије, свој последњи мир пронашао управо овде, у нашем Београду.