У улици Краља Петра у Београду ради последња српска, а неки кажу и европска парфимерија у којој се ручно праве парфеми, онако како је то рађено некада.
У парфимерији „Сава“ све изгледа као и тренутка када је основана, 1954. године, али међу муштеријама су и старији и млађи купци који не памте да су се парфеми само пре неколико деценија уместо на полицама сваке веће радње, могли купити једино у занатским радионицама којих је по завршетку Другог светског рата у Београду било 23.
Власник ове парфимерије, занатлија, наследник породичног посла, господин старог кова и џентлменских манира Ненад Јованов дочекао је екипу Тањуга са широким осмехом у уштирканом белом мантилу.
Он је у парфимерији готово цео дан, иако је још пре неколико година стекао услове за пензију, јер, како каже, посао парфемџије обожава, а када сте прави занатлија радионица није посао, већ друга кућа.
А како је све почеле део је породичне историје, коју је одредила светска историја.
– Ја сам трећа генерација која се бави овим послом, мој деда и стриц су започели посао пре Другог светског рата. Све је почело тако што је након Првог светског рата било пуно сирочади и Французи су узимали српску децу да их школују, усвоје… Један од њих, Миленовић Драгомир Драгош, завршио је у Грасу, центру француске мирисне индустрије, имао је природни таленат и постао је један од “носева“ – прича Ненад.
Како каже, Драгош се половином тридесетих вратио у Београд где је упознао Ненадовог стрица.
– Он га је заразио француском традицијом мириса и тако стриц и деда почињу посао. Повезали су се са рафинеријама за набавку етеричних уља и радили добро, међутим долази рат, то се некако преживљава, а стриц након рата одлази у државну службу, док отац остаје сам у послу – прича Јованов.
Након Другог светског рата, 1948. године, у ери национализација око 30.000 различитих занатских радњи бива затворено, а међу њима и парфимерија која се тада звала „Ðурђевак“.
Тих неколико година, до 1954. када је занатским радњама поново дозвољено да послују, за породицу Јованов било је веома тешко, укинут је главни извор прихода, а нову радњу требало је покренути „од нуле“.
– Мој отац одлучује да се задужи и да крене од почетка. Први локал био је на Топличином венацу, а нови отац отвара у тадашњој улици 7. јула односно данашњој Краља Петра – каже он.
Посао је после рата, када су се људи вратили животу и желели да се шминкају, намиришу, дотерају. . . ишао добро, а у Београду успешно је пословало свих 23 парфимерија. Ипак, само једна је опстала.
На питање зашто је баш његова радња одолела времену, Ненад скромно одговара да је то вероватно захваљујући његовим родитељима.
– Ја сам порастао овде, моји родитељи су буквално радили по цео дан, они нису ишли кући, осим ноћу. Овде сам јео, дремао и несвесно кроз игру научио посао, не сањајући да ћу се тиме бавити. Друге радње су такође имале наследнике, али они су сви одустали – прича парфемџија.
Традиција, навика, становање иза угла, успомена на родитеље које имам су довеле до тога да сам ја опстао у овом свом најприроднијем окружењу“, прича он са поносном. На питање ко данас купује ручно прављене парфеме и да ли у старовременску радњу свраћају млади, одговара да су му помогли медији да опстане.
– Више од 50 одсто муштерија су млади људи међу којима има и странаца. До скоро смо базирали пословање на сталним муштеријама, то су често друге и треће генерације једне породице, то је била наша база. Тако смо пословали деценијама, али можда након чланка који је направио ББЦ пре неколико година, привукли смо пажњу и наших медија, а самим тим и нове муштерије – каже Јованов.
Једна од тајни успеха је, објашњава и пажња коју поклања сваком ко уђе у радњу, било да се ради о муштерији или о пролазнику кога је изглед радње привукао да пита шта се у њој продаје.
Уколико је у питању неко ко жели да пазари мирис, Ненад ће га питати какве мирисне ноте воли, али и какве не воли, а затим ће понудити највише четири различите варијанте мириса за које муштерији препоручује да „одлеже“, јер се загревањем на кожи мирис мења. У парфимерији „Сава“ купац може доћи, објашњава Ненад и са маркираним парфемом чији мирис он може да „ископира“, а цена је приступачна.
Људи који посећују радњу се мењају, али посао, радња и град којима је Јованов посветио живот остали су исти, баш зато је он права особа за питање, како мирише Београд?
– Тај мирис би био јако комплексан. На овим просторима било је толико различитих култура које су донеле своје мирисе. То сам покушао да објединим у мирису Београдска ноћ, који сам направио када су моју радњу посећивали у оквиру “Ноћи музеја“ и данас продајем тај мирис у неколико варијанти“ – објашњава.
Јованов је насмејан и енергичан, али када је у питању опстанак посла његов оптимизам помало опада.
Како каже, велики произвођачи праве све већа паковања етеричних уља, која су са пола прешла на цео килограм, што је био и разлог гашења половине парфимерија у Београду.
– Колико год да смо конкуренција, ми смо делили та паковања, јер нам треба много разних индивидуалних компонентни у малим количинама. Сада немам са ким да делим и оно што веле трговци производе плаћам много скупље, то је један од проблема, а ту је и висока цена кирије за локал, немогућност набавке многих компоненти, високи намети… – објашњава.
Јованов не доводи у питање обавезе према држави, које постоје „од када је света и века“, али додаје да би минималне стимулације и корекције обавеза могле да сачувају старе занате како се оно мало занатлија који су остали у послу не би на крају дана питали да ли је боље да је остао код куће него да ради.
Плаши се, каже, да би неке промене могле да се десе тек када више он више не буде могао да ради.
На полици у радњи налази се и црно-бела слика која сама међу боцама привлачи пажњу, на њој се налазе Ненадови родитељи усликани једне недеље на Калемегдану. О њима говори са пуно нежности и сете, каже да су били најбољи родитељи и да му је увек било жао што су толико радили.
– Стално сам говорио идите у бању или негде, стари сте већ, а сада ја исто тако, не могу да изађем из радње – каже он док позира наслоњен на врата парфимерије, у истој пози коју заузима и његов отац на старој фотографији у излогу која пролазнике подсећа на традицију и рад уткан у парфеме којима је једна породица посветила живот.
