Некадашњи потпредседник владе Југославије Никола Шаиновић оцењује да је Париска конференција која је почела на данашњи дан 1999. године као наставак преговора у Рамбујеу, била још једна неискрена понуда међународне заједнице да се реши косовска криза, после чије пропасти је уследило бомбардовање Србије.
Према његовим речима, скуп у Паризу који је пропао после само четири дана, био је још тужнији од Рамбујеа који је представљао крај једног процеса.
Kако каже, у Рамбујеу није било преговора, а у Паризу није било ни разговора.
Бомбардовање Србије је било извесно, закључује Шаиновић. Требао им је изговор- српско одбијање мировног споразума и у Паризу, а који ни Албанци нису потписали у Рамбујеу где су претходно вођени преговори под окриљем Kонтакт-групе за Балкан.
– Kосову ни под претњом нисмо могли да дамо суверенитет као ни да истим потписом прихватимо окупацију целе земље – рекао је Шаиновић за Тањуг и подсетио да је српској делегацији управо понуђен такав документ.
Он је подсетио да се тада од Београда очекивало да прихвати да снаге Нато пакта „дођу у земљу, да носе оружје, лишавају слободе кога хоће, да га изведу пред службеника, не пред суд“, што су све, како каже, елементи окупације.
– Само две реченице испод у документу који је требало да потпишемо, писало је да би тако било три године, а после тога би међународна конференција одлучивала у складу са вољиом народа – навео је Шаиновић.
Шаиновић је подсетио да је тадашња државна секретарка САД Мадлин Олбрајт рекла да је одбијање Србије да потпише такав текст споразума предуслов за бомбардовање.
– Ни тада нисмо, а не бисмо ни данас могли да потпишемо тај папир и то је историјска чињеница. Из дана у дан стизале су нам све лошије понуде. У Паризу нам је нуђено то исто зато што се знало да ниста не можемо да прихватимо – рекао је он.
Годину дана након бомбардовања стигла је нова потврда да су тврдње српске стране да циљ преговора у Рамбујеу није био тражење решења, већ начин да се бомбардује Србија, чињеница и то из Беле куће од човека кога је 15 година касније, за заслуге, одликовала самопрозвана косовска председница Атифете Јахајага.
Портпарол Стејт департмента и један од главних сарадника Олбрајтове Џејмс Рубин је изјавио да циљ Вашингтона није био постизање мировног договора.
– Стварна намера САД била је да започне рат у који ће увући Европу, руководећи се циљем да се југословенска делегација доведе у положај да просто не може да потпише документ. Сви званичници укључени у процес веома јасно су ставили до знања да се Срби морају учинити одговорним како би се прешло у војну акцију – рекао је Рубин.
Шаиновић је подсетио да је Рамбује уследио после Дејтона, Споразума о образовајну, Kритске конференције и шатл дипломатије која је ишла паралелно са Декларацијом о самоуправи.
Цео дотадашњи процес обећавао је могућност да се криза ублажи и да не дође до оружаног сукоба, али у лето 1998. САД мењају страну што потврђују и у Женеви, каже Шаиновић.
Он додаје да је управо слика Ричарда Холбрука из Јуника са човеком са калашњиковом догађај који потврђује да је Албанцима обећана држава.
Речено им је да ће САД изврштити такав притисак на Милошевића да промени Устав да би Kосово добило незвисност, наводи Шаиновић и додаје да је истворемено порука била „одатле, па надаље онај ко води процес води га у рат“.
– Зато је Раумбује био осуђен на политички неуспех – каже Шаиновић.
Он је подсетио и на то да је први човек САД Бил Kлинтон рекао делегацији америчких Срба да оно што је дато Милосевићу ни он не би потисао, а да би прекид бомбардовања довео у питање кредиблитет НАТО, САД и председника САД.
Скуп у Паризу, последња рунда преговора о Kосову почела је 15. марта , а окончан неуспехом после свега четири дана. Две делегације су 18. марта потписале различите споразуме.
Делегација косовских Албанаца потписала је споразум који су понудили међународни преговарачи, док је државна делегација Србије потписала сопствени предлог политичког споразума – Споразум о самоуправи на Kосову и Метохији.
Специјални изасланик САД Ричард Холбрук, 22. марта у још једном покушају није успео да убеди тадашњег председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића да прихвати споразум о Kосову и размештање страних трупа у покрајини.
Два дана касније, 24. марта, НАТО-а је започео бомбардовање СР Југославије, што је после 78 дана резултирало повлачењем југословенских снага са Kосова и успостављањем привремене администрације Уједињених нација у покрајини.
