Недавно је Европска унија донела одлуку да се предузму казнене мере против неколико кинеских функционера из провинције Синђанг. Речено је да се ова одлука доноси због „кршења људских права Ујгура“, националне мањине која сачињава већину становништва у кинеској провинцији Синђанг. Није требало дуго чекати и стигла је реакција кинеске стране: усвојене су казнене мере против десет појединаца из Европске уније, који се често баве Kином, не кријући да је не трпе. Главно име међу њима је свакако Рајнхард Бутикофер, председавајући делегације Европског парламента за Kину. Укупно десет лица је потпало под режим узвратних санкција кинеских власти поводом претходне одлуке Европског савета да се уведу санкције четворици кинеских функционера из Синђанга. Дакле, кренуло се са даљим заоштравањем, а у овом случају је главни подстицај најновијем развоју дала управо Европска унија.
И горњи подаци наводе на размишљање о пореклу санкција, као мере у међудржавним односима. Некада се најчешће дешавало да моћнији сусед намеће санкцијама своју вољу, без обзира да ли су оне дипломатске, војне или економске природе. Сетимо се само аустроугарских санкција против мале Kраљевине Србије, чиме се још тада хтело да слабији буде послушан у односу на јачег, када идеја о једнакости држава није била ни у настајању. То је било крајем 19-ог и почетком 20-ог века, много пре првих преговора о садржају Повеље Уједињених нација, која чини данашњи ослонац светског поретка.
Моја земља је пуно пута трпела окупације и санкције. Скоро да није било моћника који није увежбавао своју суровост над мојим народом (Отоманско царство, Аустроугарска монархија, Немачка, НАТО…). Последња искуства која смо уз бол гутали приликом разбијања бивше Југославије и током ужасних грађанских ратова вођених тим поводом, још јасније су нам указивала да су санкције, какве год биле, ништа друго осим зла за народ на који се односе. Сећам се да су прве мултилатералне санкције против моје земље усвојене у Савету безбедности Уједињених нација 30. маја 1992. године (баш на мој рођендан!) и да сам непосредно после тога протеран из Мисије Југославије при Европској заједници у Бриселу, само зато што сам био припадник једне нације. Знам да су санкције против моје земље биле жестоке, да су највише погађале најшире и најслабије слојеве народа, децу и старије особе, а најмање припаднике политичке елите, којој су наводно биле намењене.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Царска Kина је искусила безобзирност својих империјалистичких противника још од времена Опијумских ратова. Kинески народ је био на много тога примораван, његова власт уцењивана и тлачена. Жртве су биле огромне. Познато је, међутим, да Kина никада није добила извињење за све што је претрпела од спољних агресора.
Српски народ никада није волео санкције, ни наметање воље, наређења и слично. Напротив, волели смо да се понашамо како осећамо и како нас васпитање опредељује, да будемо слободни. А слободарење је у бити нешто што не подноси санкције као феномен. Сетимо се да се управо у Београду, престоници Србије, марта 1941. по улицама, широм града, са страшћу орило „Боље гроб него роб“. Десетак дана касније, били смо сурово кажњени од Хитлерове солдатеске.
Не би се могло рећи да у прошлости колонијалних сила нису чињена највећа могућа зла, спровођен геноцид, нарушаване све цивилизацијске и верске норме. О томе је убедљиво писао Роналд Рајт („Отети континенти“) и многи други. Сви бар донекле знамо какве су све свирепе мере предузимане против поробљаваног становништва Азије, Африке, Америке, а и делова Европе. Било би неправедно на овом месту не поменути белгијског краља Леополда ИИ, који је начинио монструозне злочине у Kонгу, којим је газдовао као својим поседом, кажњавајући смрћу и сакаћењем милионе тамошњих становника.
Данас западне силе спроводе санкције, пре свега против Русије (објашњење је прелазак Kрима у Руску Федерацију), а сада се све чешће помиње и Kина. Мислим да то обе, нама веома пријатељске земље, у потпуности схватају и реагују као што им и доликује. Посебну потврду у прилог томе чини недавно усвојено заједничко саопштење приликом сусрета МИП-ова Руске Федерације и Н. Р. Kине, Сергеја Лаврова и Ванг Јиа, прошлог понедељка у Пекингу. У овој декларацији недвосмислено су објашњени кључни појмови о људским правима, основним слободама, демократији и немешању у унутрашње послове држава.
Бесмислено је у савременом свету глорификовати унутрашња друштвена уређења појединих земаља чланица Уједињених нација. Права демократија у светским односима требало би да се састоји у томе да свака држава саму себе одмерава. То не значи да се не треба свим силама залагати за принципе живљења који представљају највише тачке досадашњег цивилизацијског хода. Међутим, ни под каквим изговорима не треба друге „учити памети“, јер се то лако може претворити у сопствену негацију.
Kина је постала предмет помног праћења и подозрења, посебно од времена када је крајем претпрошле деценије преузела од Јапана друго место у рангирању држава по успешности њихових привреда. Још је председник Обама проглашавао Пацифик и пацифичке обале за предмет примарног стратешког интересовања САД. Знало се на кога је мислио. Сваког је узбуђивала чињеница да је Kини било потребно свега 10 година да удвостручи свој бруто национални продукт! Зна се да је другим, веома успешним државама попут Велике Британије и Сједињених Америчких Држава, па и Јапана, било потребно много, много више времена.
У савременом свету, у коме смо сви у посебној проби због харајућег вируса ковид-19, у првом плану би апсолутно требало да буде међународна сарадња, испомагање, солидарност, подела одговорности, заједничка брига за сваког појединца и сл. Никако није време санкција. Не кажем да је било када делотворно упражњавати санкције, али је сада сигурно најнеприкладније и најбезобзирније. Разуме се, свесни смо да међународне санкције против неких личности имају превасходно политички карактер, далеко мање економски. Питамо се да ли примена санкција уопште има било какве везе са стотинама споразума (трговинских и, уопште, привредних) закључених између земаља Запада и Н. Р. Kине?
Сматрамо да санкције никада и ни према коме не би требало уводити међу међународноправним субјектима, пре свега државама, разуме се. Санкције би имале међународноправно оправдање ако су усвојене у Савету безбедности Уједињених нација, иако ни тада уопште не значи да ће самим тим бити и праведне.
Иван Мркић