Портал “Националист“ је јуче објавио причу о српским официрима, логорашима у војничком логору у немачком Оснабрику за време Другог светског рата, и њиховој херојској борби за преживљавање, у којој су успели да спасу и своје колеге Јевреје, тако што нису дозволили да их Немци издвоје у посебну логорашку групу.
Та прича има и свој наставак…
Наиме, иако је већина српских официра преживела рат, њих око 100 није савезничко бомбардовање Оснабрика 1945. године. Тада је на њиховој сахрани чувену беседу о српском народу одржао протестантски пастор, Фридрих Гризендорф, некада дворски свештеник на пруском двору.
Ево шта је том приликом рекао!
“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и …
Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да “ко се не освети – тај се не посвети”, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
ОСВЕТЛАЛИ ОБРАЗ СРБА И СРБИЈЕ: Српски официри у логору Оснабрик
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!
ПРЕЖИВЕЛИ ГОЛГОТУ: Али били спремни да опросте својим мучитељима
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео …
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед”.
Овај исти говор пастора Гризендорфа касније је спомињала и Сибила Лер, унука чувеног Хитлеровог генерала Александра Лера, која га је чула од свог свештеника, коме је учитељ био Фридрих Гризендорф. Од њега је сазнала и за српске епске песме, културу, историју…Касније је решила да отпутује и упозна Србију, прешла је у православље и сада као монахиња Јована већ више од 30 година служи Богу у манастиру Соко код Љубовије.