Савезничке трупе стигле су у неутралну Грчку 1915. покушавајући да помогну Србији, али је експедиција стигла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије. Тада је донета одлука о повлачењу српске војске и цивила преко Албаније, и претрпљени су страшни губици.
25. новембра 1915. године, пре 101 годину, почело је чувено повлачење српске војске преко Албаније у Првом светском рату. За време, како је названа “албанске голготе”, живот је изгубило 243.000 српских војника и цивила, то је била трећина мушке популације у Србији, односо сваки трећи мушкарац.
Одлука о повлачењу донета је јер је стање у српској војсци било веома тешко. Владао је замор, није било хране, као ни оружја и муниције, а зима је била на прагу. Албанија је тада била савезница Србији, јер је Есад Паша дозволио српској војсци да прође кроз Албанију.
Савезничке трупе стигле су у неутралну Грчку 1915. покушавајући да помогну Србији, али је експедиција стигла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије. Тада је донета одлука о повлачењу српске војске и цивила преко Албаније, и претрпљени су страшни губици. У снегу је остало заробљено на десетине хиљада људи, војника и цивила, страдалих од последица рањавања и исцрпљености, што је још једна од неиспричаних прича.
Повлачењу су претходили историјски догађаји за Србију. Након чувене Kолубарске битке, која је трајала скоро месец дана у јануару 1915. године, српске власти процењују да су стекли престиж код савезника и шаљу поново трупе ради изласка на море преко Албаније. У лето 1915. српска војска је интервенисала у Албанији ради заштите Есад-пашиног режима, сломивши устанак његових противника.
Kрајем 1915. српска војска поново прелази Албанију, али овог пута у расулу, повлачећи се испред Аустро-Угарских снага. Под притиском моћне аустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 25. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море.
Та одлука је донета после неуспелог покушаја да се војска повуче долином Вардара, због продора бугарске армије, пресецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солуна. Повлачење се одвијало нарочито тешко, услед екстремних временских неприлика и непријатељског расположења становништва, посебно у областима ван Есад-пашине контроле. Неретко је долазило до оружаних окршаја и напада на српску војску и избеглице.
Kолико је стање у српској војсци било алармантно, сведочи и саопштење немачке команде.
– Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта.
Повлачење је трајало све до лета 2016. године. На том путу, преко Албаније па све до острва Kрф, било је много мука. На “острво спаса” како су га звали, у априлу је стигло 152.000 војника и цивила, а “алабанску голготу” није преживело 243.000 људи.
Тамо су их дочекали Британци и Французи, и на Kрфу је успостављена база за наредне битке које су водили српски војници са савезницима, али и за пробијање Солунског фронта.
