Сала за седнице Скупштине града овог месеца добиће трајно подсећање на владавину деспота Стефана Лазаревића у чије време је Београд постао српска престоница. Славни српски деспот Стефан добиће споменик, рад академског вајара Светомира Арсића – Басаре, на углу Булевара деспота Стефана са Дринчићевом, Цариградском, Кашаниновом и Гундулићевим венцом. Биће то повратак славног деспота у његов Београд који је градио и волео. Град који је описао: „Нађох најкрасније место од давнина превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих пресветој Богородици”.
Угарски краљ Сигисмунд доделио је српском деспоту Стефану Лазаревићу крајем 1403. или почетком 1404. године град Београд на „доживотно управљање”. Београд, разорен и опустошен, био је нужни избор младог српског деспота који се повлачио ка северу због братоубилачког рата са братом Вуком кога је подржала побуњена властела али и Турака који су надирали са југа освајајући српске земље. Деспот Стефан Лазаревић одмах је почео са обновом и утврђивањем Београда који је постао једина брана турском напредовању. Град је утврђен новим, двоструким бедемима и бројним кулама, а на северозападној страни Горњег града, који је заштићен посебним одбрамбеним зидом и бедемима, сазидао је свој двор. Приликом ископавања која су вршена у августу 1963. године у близини Победника, на дубини од четири метра, пронађени су остаци бедема двора. Нажалост, делови деспотовог града уништени су када је почетком педесетих година прошлог века Југословенска народна армија изградила подземни војни бункер недалеко од Победника.
Константин Филозоф, дворјанин и биограф деспота Стефана, описује Београд као град од педесет хиљада становника који се ширио на седам брежуљака и личио на Јерусалим. „Од свију својих страна сабра најбогатије људе у том граду и удостоји. Даде ослобођење граду томе од сваких ствари и даде повластице овима, са сваким утврђењем, да се не поколеба, у коме су биле наведене и благодети божје, које су биле на њему, ослободи од поробаћења и печат златни овима даде, који има слику града, да који хоће какву куповину да чини у сваки крај, добије књигу са печатом, да је становник тог града, па да не даје нигде ни царине ни пролаза”, писао је Константин Филозоф. Баш како је описао, деспот је додељивањем повластица привукао у Београд властелу, занатлије и трговце, па се град брзо ширио и растао. Градиле су се јавне и друге грађевине, тргови, цркве, воденице, болнице, колоније страних трговаца, насеља занатлија, пристаниште, те Београд постаде седиште “јегзарха свих српских земаља”.
Деспотов Београд био је једна од најутврђенијих европских тврђава тог доба која се налазила бедему хришћанства према надирућем исламу. Француски витез Бертрандон де ла Брокјер описао је Београд, који је посетио 1432-33. године, као тврђаву опасану двоструким бедемима, заштићену јаким кулама са много топова и дубоким јарком. На Дунаву, код данашње Куле Небојша налазило се пристаниште спремно да прими већи број галија. Улаз у пристаниште браниле су две куле између којих је био разапет гвоздени ланац који је подизан само за галије које су имале дозволу да пристану. На бедемима је било више добро утврђених кула, а на средини града, на месту пролаза из Доњег у Горњи град, налазила се највећа градска кула. Та кула је до 16. века називана Небојша, да би касније, када је разорена, то име понела кула на пристаништу. Велика кула била је тврђава за себе опасана јарком преко кога је био постављен покретни мост. Таквих мостова било је на другим градским капијама како на Доњем, тако и на Горњем граду. Најдоминантнија грађевина је била Деспотов двор, а нешто касније и дворац деспота Ђурђа Бранковића као и угарског палатина Урлиха Цељског. Град је имао доста цркава од којих је највећа била црква Успеније Пречисте Владичице у којој је столовао београдски митрополит. Деспот је подигао цркву св. Тријарарха, као и цркву за болесне која је добила име по чудотворцу Николају. Постојала је црква Свете Петке, а у доњем граду Фрањевачки самостан. Француски витез Брокјер био је посебно задивљен тешком артиљеријом која је бранила тврђаву. „У поменутој тврђави видео сам четири металне бомбарде, од којих су две од по два дела. A једна је највећа, коју сам икада видео и има грло од 412 палаца ширине, где се ставља камење”, писао је овај француски витез.
Деспот Стефан Лазаревић умро је 1427. године после пада са коња. Забележено је да су му последње речи биле „по Ђурђа”. Годину дана раније, Уговором у Тати, обавезао се да после смрти врати Угарима Београд, али да они признају Ђурђа Бранковића за деспота. По троношком летопису, на дан деспотове смрти, над Београдом је владало незапамћено невреме у коме је оркан чупао дрвеће из корена, носио кровове са кућа, оштетио Саборну цркву. Као да се предосећало да долазе тешки векови за Србију. То је слутио и Константин Филозоф који је написао песму о деспотовој смрти која се завршава стихом:
„Плачи опет Бели граде своју потамнелост,
Вођа народа као цвет прецвета и отпаде.“
Прерана смрт деспота Стефана Лазаревића променила је историју Београда који је под њим постао велики европски средњевековни град. Велики јунак и вођа народа, уз угарску помоћ, вероватно би сачувао Београд од турске најезде и спасао свој народ вишевековног ропства. Окупатори су Београд претворили у оријенталну варош и тек је у деветнаестом веку почео да се модернизује и добија европски изглед. Зато чувањем успомене на славног деспота чувамо успомену на славни и европски средњевековни Београд о коме не знамо много.
