Сви смо чули за ону да „историју исписују победници“, а нашу су историју исписали комунисти, Пирова победа српског народа од које нам деценијама касније трну зуби, истина изгубљена у магли пропаганде и заблуда. Ретки су тренуци када се народ усправи и скупи храброст да промени неправду, још ређи да покретач те битке буде појединац. Осам деценија дугу историјску неправду један човек понео је на својим плећима, решен да лажи које су толико пута поновљене да су постале једина позната нам истина, буду уклоњене из свести нашег народа. Управо зато је иницијатива Александара Шапића, да се на Теразијама подигне споменик генералу Драгољубу Михаиловићу корак у исправљању једне од највећих историјских неправди које су нам наметнуте. Дража Михаиловић, у народу од милоште прозван Чича, био је више од војсковође – био је симбол отпора, части и непоколебљиве борбе за слободу свог народа.

Михаиловић је, као генерал краљевске војске, одбио капитулацију и одмах подигао оружје против окупатора у Другом светском рату. Окупио је око себе војнике, официре, али и обичан народ, уједињен у жељи за слободом. У његовој војсци уз Србе било је Хрвата, Муслимана и Словенаца, сви под једним идеалом: СЛОБОДА.

Када се говори о четницима, често се заборавља да је у војсци Драже Михаиловића, поред Срба, било Хрвата, Словенаца и Муслимана. Многи од њих заузимали су важне позиције у четничкој хијерархији. Тако је Хрват, Звонко Вучковић Феликс, био заповедник Првог равногорског корпуса и десна рука генерала Михаиловића, носио је титулу четничког војводе таковског, а посебно се истакао у спасавању стотина савезничких пилота. Истовремено, у Динарском четничком корпусу, под командом Момчила Ђујића, борили су се и Хрвати из Далмације, оснивајући своје одреде у Сплиту, Шибенику и на острвима попут Крка и Лошиња.

Муслимани су такође чинили значајан део Михаиловићевих јединица, посебно у Босни и Херцеговини. Једна од најистакнутијих фигура био је Мустафа Мулалић, члан четничког Централног националног комитета, који је позивао муслимане на братску сарадњу са Србима, упозоравајући их на опасности које носи комунистичка идеологија. Овакав дух братства огледао се и у чувеном Коморском одреду, којим је командовао капетан Хусеин Ровчанин, муслиман који је са неколико стотина својих бораца штитио православно становништво од комунистичких напада на подручју између Бијелог Поља и Пријепоља. Ове приче сведоче о сложености и племенитости борбе коју су водили четници и Генерал Драгољуб Михаиловић, далеко од једностраних, стереотипних наратива које често чујемо.

Али, управо Чича Дража, који је био симбол борбе за слободу, постао је и мета комунистичке пропаганде. Комунизам је после рата од њега направио издајника, прљавог кољача, брадатог разбојника, човека без части. Филмови попут оних које је режирао Вељко Булајић приказивали су га као немилосрдног, а његову војску као разуларену хорду. Али то није била истина. Истина је да је Дража био први герилац Европе, човек кога су савезници поштовали, а коме је Запад дуговао више него што је икада признао.

Генерал Шарл Де Гол, највећи француски државник и војсковиђа, који је слично Михаиловићу подигао Француску у борбу против окупатора, препознао је величину Драгољуба Михаиловића. Генерал Шарл Де Гол прогласио је у Лондону Слободну Француску, постајући њен вођа, док је у планинама Краљевине Југославије генерал Дража Михаиловић, обновио Југословенску војску – четнике. Два генерала уживала су чак симпатије Британаца, иначе познатих сплеткароша којима је само властити интерес близак. Де Гол је оликовао Чичу 1943. године орденом „Француски ратни крст“, назвавши га „легендарним херојем, симболом најчистијег родољубља и војних врлина“. Де Гол је у Михаиловићу увидео човека који је стајао на челу непокореног народа, војсковођу који се није предао, већ је у српским планинама наставио борбу за своју отаџбину. Ту је, баш у српским планинама, Михаиловић био истовремено и вођа и симбол наде за један поробљен народ.

Чича како му и сам надимак говори је био заштитник, најближи после оца, иста крв и безусловно спреман на жртву, није прихватио пораз. Није био прљави кољач, као што су га приказивали његови непријатељи. Био је официр, хуманиста и, пре свега, родољуб. То су препознали и Холивуд и савезници. Док је комунистичка послератна пропаганда радила свој прљави посао, приказујући нам на малим екранима и биоскопским платнима плодове маште црвених монструма, престижна холивудска продукција „Твентијет Сенчури Фокс“ је још 1943. године снимила филм о Дражи и Четницима под називом, „Четници — борбена герила“ , приказујући га уз своје саборце као правог хероја, борца против нацизма, али и против зла које је дошло након рата.

Михаиловићева борба није била само физичка. Он је био мост између Истока и Запада, човек који је, веровао у везу са Западом, али није одбацивао своје источно наслеђе. Он је био наше клатно, које се љуљало између два света, уједно водећи борбу не само против окупатора већ и за душу српског народа.

Комунизам је желео да уништи ту везу, да избрише из сећања Дражу и све за шта се борио. Али, као што се истина не може сакрити заувек, тако ни име Чиче не може остати у сенци лажи. Данас, када је иницијатива за подизање споменика на Теразијама пред нама, ми се коначно враћамо својим коренима и својим херојима.

Александар Шапић, градоначелник Београда, покренуо је ову иницијативу и постао глас у хору оних који верују да је време да се погрешно написана историја исправи. Споменик није само почаст Михаиловићу, већ је то почаст свим онима који су пали у борби за слободу.

Кућа Цвећа, где данас почивају посмртни остаци Јосипа Броза Тита, могла би постати музеј посвећен жртвама геноцида над Србима, да се на том месту сећамо Јасеновца, Градишке и других стратишта. Да на тој набољој и најскупљој локацији у Београду, се уради пренамена тог објекта и направи Музеј сећања на српске жртве никад оплакане, да пригрлимо на своје груди преклана јасеновачка чеда. Да сами себи напишемо адекватан крај, једног трагичног историјског поглавља.

Посмртне остатке Јосипа Броза Тита, неопходно је преселити на адекватнију локацију уз све државне почасти у Алеју великана, да ту буду покопани, ако уопште постоје и да ту као један од председника наше земље буде сахрањен, што не би био изолован случај и неке земље су већ имале сличне подухвате са остацима својих владара.

И на крају тек тада ће Кућа Цвећа моћи оправдано да носи свој назив.

Дража Михаиловић је био много више од онога што су његови непријатељи представљали. Његова визија није била само борба за слободу, већ и борба за правду и оно што је једино исправно. Он је, као Чича, био онај блиски сродник који нас подсећа на наше порекло, на нашу част и историју. Данас, када размишљамо о том споменику, ми не размишљамо само о камену и бронзи. Размишљамо о истини која ће коначно изаћи на видело, о части која ће се вратити једном од највећих синова нашег народа.

Чича Дража заслужује да његово име носе улице, тргови и институције широм Србије. Он заслужује да његова жртва буде запамћена и да се његова борба више никада не доводи у питање. То није само чин исправљања неправде према једном човеку, већ и према читавом народу. Споменик Дражи Михаиловићу на Теразијама биће симбол наше обнове, наше истине и нашег сећања на све што смо изгубили његовим трагичним одласком са овог света, али и све што смо добили захваљујући њему.

Време је да се пробудимо, да прихватимо истину и да укажемо дужну част онима који су је заслужили.

ПИШЕ: Нина Стојановић, новинар