– Ово је рајско место којем нема равна ни у Светој Гори атонској – рекао је Рафаил Хиландарац, када је 1937. у манастир Јовање, разорен и опустошен, довео 12 монахиња из манастира Калишта на Охридском језеру.
Манастир Јовање се први пут помиње у једном турском документу (дефтеру) из 1540. године. У народу је остало предање да су овај и остале манастире у Овчарско-кабларској клисури подигли монаси који су, пред најездом крсташа, католика-плаћеника са Запада, који су пљачкали и пустошили тамошње манастире, побегли са Свете Горе, али нема историјских чињеница које то и потврђују.
На спомен-плочи постављеној на зиду манастира пише да је подигнут „пре Косова“ (Бој на Косову је вођен 1389. године). После посете чачанском крају 1824. Вук Караџић је записао да је Јовање по величини и лепоти на првом месту међу овчарско-кабларским манастирима. По Караџићу, Јовање је раније било главни манастир у крају. Лавра из које се заповедало и судило околним манастирима.
Једно рукописно јеванђеље из Средњег века, које се чува у Бечу, сведочи да је у Јовању некада постојала преписивачка школа.
Манастир је више пута потпуно рушен, напуштан и обнављан. Нико не зна колико пута. Обновљен је 1840. али је убрзо поново срушен и опустео. Тек век касније, 1936. године, захваљујући владици Николају Велемировићу, поново је почео са радом.
Манастир је у потпуности обновљен, свештенство и верници су зацелили ране из Другог светског рата, а манастир је задесила нова недаћа.
Потопљен је 1954. због изградње хидроцентрале „Међувршје“. Монахиње су монашко гробље, камен и стубове старе цркве, која је била посвећена Јовану Крститељу, изместиле на зараван испод Јовањског брда, где је у следећих пет година саграђена нова црква.
Манастирска слава је Ивањдан, а светиња је позната по икони Мајке Божије Брзопомоћнице, коју је 1917. године донео Рус архимандрит Серафим, који је у Србију стигао бежећи од рата и терора комуниста.
Душан Марић
